Da bismo razumeli način na koji su mediji izveštavali o Četvrtojvojvođanskoj konvenciji, potrebno je podsetiti se na današnju medijsku situaciju u Srbiji i Vojvodini.
[nr]
Evo nekolikih podataka do kojih su novinarska i medijska udruženja,među njima i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, došli u istraživanju „Medijske slobode Srbije u evropskom ogledalu“. Izveštaj je baziran na Indikatorima Saveta Evrope za medije u demokratiji, odnosno mehanizmu za merenje slobode izražavanja razvijenog od straneSaveta Evrope.
[nr]
Od ukupno nešto više od 1.000 funkcionalnih medija u Srbiji, u državnoj svojini se nalazi oko 137 medija. Kada se govori o elektronskim medijima, među njima u statusu javnih servisa spominje se 86 radio i TV emitera, i to se navodi u Strategiji razvoja sistema informisanja, koji je usvojen u spetembru 2011. godine, popularno znan i kao „Medijska strategija“. Međutim, podaci iz Registra javnih glasila, koji nisu precizni i ažurirani, govori da postoji 82 emitera u javnom vlasništvu, od toga 29 televizija (što predstavlja 26 odsto registrovanih TV emitera) i 53 radioemitera (25 odsto registrovanih), kao 13 novinskih izdavača koji izdaju nekoliko desetina periodičnih izdanja.
[nr]
Sama činjenica da su podaci neažurni, da se menjaju iz dana u dan, da pojedine institucije nude različite podatke, jeste pokazatelj da je medijska scena u Srbiji u potpunom haosu i da je skoro nemoguće utvrditi suštinsko činjenično stanje, na osnovu kojeg je moguće doći do preciznijih preporuka šta treba činiti kako bi se, slobodno možemo reći katastrofalno, stanje u medijima popravilo, odnosno kako bi se unapredilo profesionalno izveštavanje. Podsetićemo da su uzroci ovog stanja mnogobrojni,a ukratko ukazujemo na neke od njih:
1. Nepovoljno zakonsko okruženje, odnosno neusklađenost zakona koji definišu medijsko polje ili nepoštovanje zakonskih rešenja;
2. Nepostojanje regularnog medijskog tržišta, kao posledica nelojalne konkurencije medija u državnom vlasništu i netransparentnosti finansiranja medija od strane države, javnih preduzeća i preduzeća u delimičnom ili potpunom državnom vlasništvu;
3. Gomilanje medija tokom devedesetih godina, kao osmišljena državna strategija, sa ciljem da se smanji uticaj „nezavisnih medija“;
4. Ekonomska kriza koja je medije pogodila čak više nego ostale privredne delatnosti;
5. Nove tehnologije koje su ugrozile tradicionalne medijske platforme, pogotovo one koji nisu spremno dočekali tzv. novo medijsko doba;
6. Posebno su ugroženi lokalni mediji, kao i vojvođanski, koji protiv sebe imaju, pored državnih medija, i centralne medije kao nelojalnu konkurenciju. Pored toga, nelojalnoj konkurenciji treba pridodati i nelegalne emitere, koji za razliku od legalnih medija nemaju čitav niz državnih i drugih nameta;
7. Nepostojanje lustracije i otklona od moralnog i profesionalnog posrnuća novinarske profesije tokom devedesetih godina.
[nr]
Sve to je doprinelo da retko koji medijski projekat u zemlji može da izdrži na tržištu bez podrške određenih političkih ili finansijskih moćnika, od kojih mnogi „obrću“ novac koji je stečen na nelegalan način. Nije tajna da se u Srbiji još uvek u medijskoj sferi nalazi i novac „zarađen“ tokom ratova, odnosno krvavih i zločinačkih devedesetih godina.
[nr]
Čini se da je za ovakvo stanje u najvećoj meri upravo odgovorna država, koja je svojim nečinjenjem ili činjenjem, stvorila medije na ivici opstanka, slabe medije sklone svim vrstama kompromisa, medije koje je lako uceniti, novinare koji su taoci ne samo moćnika nego i vlasnika i urednika medija. U pitanju je strategija organizovanog haosa, jer neregularno tržište upravo omogućava instrumentalizaciju medija i njihovu kontrolu. Sastavni deo strategije organizovanog haosa jeste činjenica je medijska scena svakim danom sve više centralizovana.
[nr]
Treba podsetiti da verovatno nijedna zemlja u svetu u proteklim decenijama nije doživela takvo medijsko pustošenje kao Srbija tokom devedesetih godina prošlog veka. Ogromna većina medija, onih najmoćnijih, napustilo je sve profesionalne standarde i etičke norme i uključilo se u ratnohuškačku nacionalističku propagandu totalitarnog Miloševićevog režima. Od tog teškog nasleđa, naša medijska scena se do danasnije oporavila. U medijima uglavnom još uvek glavnu reč vode upravo oni koji su za vreme Miloševićevog režima bile „vedete novinarstva“. Uonim medijima u kojima to nije slučaj, reprodukuju se nakaradne vrednosti stvorene tokom devedesetih. Retki su slučajevi doslednog profesionalnog novinarstva, a ankete govore da građani veoma malo veruju medijima i novinarima.
[nr]
U ovom trenutku, situacija izgleda prilično beznadežna, jer prema istraživanju NDNV-a među vojvođanskim novinarima, većina njih je izgubila iluziju da je moguće profesionalno obavljanje novinarskog poslau ovakvim okolnostima. Mnogi od njih bi najradije napustili novinarski posao, jer on ne nudi skoro nikakvu satisfakciju, niti profesionalno-etičku, niti finansijsku, niti novinari imaju ugled u društvu. Istraživanje Saveta za borbu protiv korupcije govori o tome da je veliki broj medija u Srbiji u lancu korupcije, ali se ne sme smetnuti sa uma ni to da su takođe i mnogi novinari u lancu korupcije, s tim što je ona na nižem nivou.
[nr]
U tom smislu, kada se postavlja pitanje kako su mediji izveštavali o pojedinom događaju (u Srbiji je svaki događaj praktično postao politički, što govori o kontaminaciji javnog života), tu se nikada ne govori o profesionalnim standardima, kojih jednostavno nema, već se govori o tome kako su pojedini vlasnici “medijskog života” zauzeli stav prema određenom pitanju. Treba imati takođe u vidu da su vojvođanski mediji u debeloj defanzivi u odnosu na beogradske, ne samo po uticaju nego i po podleganju temama i stavovima koje centralni mediji nameću. Pojava internet-portala koji su senzibilisani za vojvođansko pitanje ohrabruje, ali se u Srbiji još uvek glavni medijski rat vodi u tradicionalnim medijima, zbog izuzetno niske medijske pismenosti.
[nr]
Sada je (za vreme nastanka ovog teksta) u toku postizborna preraspodela medijske moći, i u senci političkih događaja koji pune medije, vodi se zakulisani rat za njihovu kontrolu. Niti jedan deo srbijanske političke elite nema želju da utiče na to da se medijska scena profesionalizuje, već bi svi da već postojeće “uzde” čvrsto preuzmu u svoje ruke ili da ih bar pridržavaju. Posledica toga će verovatno biti još manja senzibilisanost za određene teme, među kojima je i tema položaja Vojvodine.
[nr]
Nedvosmisleno je da je najveći uticaj na medijsku scenu u trenutku održavanja Četvrte vojvođanske konvencije imala Demokratska stranka. Medijski odnos prema Konvenciji, bar u onim glavnim medijima, oslikava dijapazon odnosa ove stranke prema vojvođanskom pitanju. On se kreće od potpunog ignorisanja ili pragmatičnog doziranja, pa do senzacionalizma i optužbi za secesionizam. Naravno, mediji koji su pod kontrolom, finansijskom ili “parapsihološkom”, ultranacionalističkih snaga nisu imali taj “šar” stavova, već su se zadržali na napadu na organizatore bez ikakvog udubljivanja u poruke koje su učesnici Četvrte vojvođanske konvencije poslali javnosti. Interesantno da su tekstoviu ultranacionalistiučkim štampanim medijima uglavnom počinjali sa nadnaslovom “skandalozno”, “beskrupulozno” i slično.
[nr]
Činjenica je da bi veliki broj medija najradije prećutala ovaj događaj, ali to nije bilo moguće zbog činjenice da je događaj izazvao pažnju jednog dela javnosti, pa je potom procena urednika bila da je potrebno reagovati i dezavuisati “priču”. Ignorisanje nije bilo moguće i zbog činjenice da su na Konvenciji učestvovali predstavnici parlamentarnih stranaka.
[nr]
U periodu kada se pripremala i održala Četvrta vojvođanska konvencija Nezavisno društvo novinara Vojvodine je pratilo izveštavanje medija o korpusu pitanja koje se odnose na unutrašnje uređenje Srbije (položaj Vojvodine, regionalizacija, decentralizacija). Podaci su, očekivano, poražavajući kada se govori o kvantitetu, a pogotovo o kvalitetu priloga. Dominira izjavno novinarstvo, koje prenosi nultu poruku recipijentu i služi uglavnom za promociju političkih stranaka. Interesantno je da su u roku od dva meseca monitorovanja medijskih sadržaja, nedeljnici “Vreme” i NIN skoro u potpunosti ignorisali ove teme, bez obzira što u je u pitanju bio period izborne kampanje i što su se ove teme pojavljivale u javnosti. Dok u “Vremenu” nema niti jednog teksta, u NIN-u je objavljen prilog upravo o Četvrtoj vojvođanskoj konvenciji, ali negativno intoniran. Normalno bi bilo da ovakvi listovi budu mesto na kojem će se tumačiti ovako važne političke i društvene teme, iznositi različiti stavovi i argumenti. Ali, očigledno da u Srbiji ništa nije normalno.
[nr]
Očigledno je i to da zahtevi za decentralizaciju, regionalizaciju ili unapređenje položaja Vojvodine, ma koliko međusobno različiti, imaju zajedničkog neprijatelja, tu “beogradsku čaršiju”, jedinu instituciju u zemlji koja, kako kaže Latinka Perović, funkcioniše.
[nr]
Ne znam koliko je ohrabrujuća činjenica da su regionalni, odnosno strani mediji, mnogo više pažnje posvetili Četvrtoj vojvođanskoj konvenciji nego domaći, pa čak i vojvođanski mediji. Kao i da su njihovi prilozi bili mnogo profesionalniji. Kada morate da pratite strane medije da biste znali šta se dešava u vašoj zemlji, to je signal da su medijske slobode veoma ugrožene. U Srbiji postoje tabu-teme o kojima se ne govori, osim neprofesionalno u krajnjim situacijama, a među tim temama je svakako Vojvodina. Osim Vojvodine, tu su i strašni ratni zločini i genocid, korupcija, položaj određenih manjina i neprivilegovanih grupa…
[nr]
Nije otklonjen onaj zastrašujući mehanizam ustoličen tokom devedesetih po kojoj mediji prvi “targetiraju” žrtvu, a onda se na nju usmere “dobrovoljni davaoci tuđe krvi”. Mera otvaranja teme položaja Vojvodine u našoj javnosti jeste i mera slobode izražavanja i demokratičnosti našeg društva. Ukoliko mediji nastave da ignorišu ovu temu, siguran sam da će se još jednom pokazati da se kontrola medija na kraju obije o glavu samim kontrolorima.
[nr]
Nedim Sejdinović
predsednik Izvršnog odbora
Nezavisnog društva novinara Vojvodine