Vojvođanke i Vojvođani, dame i gospodo,drugarice i drugovi, poštovani učesnici Konvencije
Ovaj naš skup se održava u periodu kada je sasvim uočljivo da vladajuća srbijanska politička elita nije osposobljena da zemlju uvede u Evropsku uniju, ali je zato preosposobljena da nas približi Kremlju. Mi živimo u državi u kojoj vlast više vodi računa o etničkim srbima van Srbije, u Republici Srpskoj, Hrvatskoj, Kosovu … nego o sopstvenim državljanima, građanima uključujući i srpski narod koji je inače nepristojno izdvojen u aktuelnom Ustavu.
Otuda suštinsko pitanje ove Treće vojvođanske konvencije treba da bude zaštita vojvođanskih interesa, interesa svih građanki i građana Vojvodine i zaštita našeg evropskog opredeljenja, koje je u poslednjim izbornim ciklusima došlo do izražaja i praktično dovelo i učvrstilo sadašnju političku elitu na tron vlasti.
Neophodno je zaštititi vojvođansku imovinu. Naftna industrija Vojvodine, koja je u Miloševićevsko vreme preimenovana u srbijansku i prodaje se bez tendera, u bescenje, praktično poklanja, radi navodne zaštite srbijanskog suvereniteta na izgubljenom Kosovu.
Pitanje je vremena, kada će Vojvođani ostati bez jedinog nacionalnog parka Fruška gora, jer striktnom primenom Zakona o vraćanju crkvene imovine ona će pripasti Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Na naša upozorenja i vapaje prilkom donošenja Zakona reagovalo se sa nipodaštavanjaem da će se naći kompromis. Sada vidimo da se do kompromisa teško dolazi, možda uopšte neće ni doći.
Vojvođani, kao žitelji jedne pogranične regije u kojoj živi više nacionalnih zajednica životno su zainteresovani za pograničnu i svaku drugu regionalnu, kulturnu, ekonomsku saradnju sa zemljama ne
samo Evropske unije već i svim susednim zemljama. Zato se postavlja objektivno pitanje kako zaštiti Vojvodinu od nerzumnih izjava ministra spoljnih poslova, koji poput nedoraslog derišta, a ne šefa diplomatije svađa nas sa susedima, pre svega sa Hrvatskom, a u Vojvodini između ostalih živi veliki broj hrvatske nacionalne zajednice kao značajan stub vojvođanske multikulturalnosti i značajan broj izbeglih i prognanih lica čiju imovinu treba rešavati s vlastima ove susedne države.
Kako oposobiti Radioteleviziju Vojvodine da postane istinski servis građanki i građana Vojvodine kada kadrovsku i uređivačku politiku na radiju i televiziji, vode pretežno oni kojima je regionalni, vojvođanski mentalitet stran, koji ne poznaju ili ne uvažavaju nacionalnu, religijsku, jezičku, političku i socijalnu strukturu svojih slušalaca i gledalaca? Ova ustanova svojom programskom politikom je više antivojvođanska nego javni servis građana.
Na celokupnu programsku, kadrovsku, uređivačku i upravljačku strukturu nema uticaja niko iz Vojvodine, ni jedna institucija, sem što građani redovno plaćaju radio televizijsku preplatu.
Kako sačuvati, osposobljavati i razvijati najvišu naučnu ustanovu Vojvodine, Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti, od nasrtaja srbonacionalista i nelustriranih memorandista, akademika SANU i ustavopisaca iz devedesetih. Znam, reći ćete definisana je u predlogu Statuta Vojvodine. Da, ali pitanje da li će biti definisana u takozvanom Omnibusu 2, odnosno u Zakonu o razgraničenju nadležnosti Vojvodine ili će biti statutarna prazna forma, kojoj neće biti osigurano redovno finansirnje pa će se ugasiti sama od sebe.
Kako osigurati mrežu osnovnih sudova koja će biti primerena vojvođanskom višenacionalnom biću, jer to sadašnji predlog nije.
Nabrajanju nikad kraja, ali moram da pomenem zaštitu jednog od najzanačajnijih prirodnih resursa Vojvodine – Zemljište, koje takođe po Nacrtu Zakona može da bude rasprodato u bezcenje.
I na kraju kako Vojvođanke i Vojvođane zaštititi od neispunjavanja predizbornih obećanja u vezi sa statusom Vojvodine stranaka koji imaju svoje gazde u Beogradu po kojima je u Vojvodini med i mleko i cvetaju samo ruže.
Očigledno, da u sadašnjem Ustavnom okviru Srbije to nije moguće! Vojvodini su potrebni državnost, ponavljam, državnost, Ustav, za85 konodavna, sudska i izvršna vlast, pravo na sopstvene prihode i imovinu. To je jedini spas za Vojvodinu, ukoliko ne želimo da se svede na geografski pojam, i severnu srpsku provinciju. Dakle, Vojvodina treba da bude federalna jedinica u federativnoj Srbiji! Mi svoju budućnost vidimo u Srbiji, ali drugačijoj i ne ovako unitarnoj i grubo centralizovanoj. Modernoj državi sa parlamentarnom demokratijom, dvodomim parlamentom sa većem građana i većem federalnih jedinica ili većem autonomnih pokrajina i regija i sa manjim brojem poslanika. Naravno, Vojvodina treba da bude zastupljena u oba doma, građanima u Domu građana i delegacijom u Domu federalnih jedinica.
Ja već čujem odjeke na ovo i slična razmišljanja: još jedno cepanje Srbije, separatizam i slične gluposti. Mi ne treba da se obaziremo na ove ratne pokliče i narastajući srbijalizam, al ne treba da zatvaramo oči pred restauracijom Miloševićeve politike linča. Sejanje straha od navodnog otcepljenja Vojvodine rezultat je političke i ekonomske impotencije dase rešavaju stvarni problemi građana. Pa svaki glas nemiranja iz Vojvodine sa sadašnjim političkim sistemom dočekuje se na bajonet i idealna je prilika za zamagljivanje nesposobnosti političke elite.
Naš odgovor je jasan. Mi želimo da menjamo Srbiju, da bismo u Vojvodini bolje i kvalitetnije živeli. Ali treba jasno poručiti Srbiji, nacionalizam i centralizam su između ostalog i oterali Kosovo, iz pravnog i političkog sistema Srbije. Mi to nećemo. Mi hoćemo da ostanemo u zajednici sa Srbijom, ali pod drugačijim ravnopravnim uslovima. Uostalom, Evropa se transformiše iz država nacija – naroda u državu regija. Pa mora i Srbija. Vojvodina tu može biti samo dobar primer.
Ova današnja Konvencija je i prava prilika da se podsetimo na dvadesetogodišnju borbu za promenu ustavnog položaja Vojvodine, autonomiju i izneverena očekivanja.
Na međunarodnoj konferenciji o bivšoj Jugoslaviji, koja je održana u Londonu (26-28 avgusta 1992. god) zaključeno je «građanima Kosova i Vojvodine moraju se vratiti ustavna i građanska prava». Valjda je svima jasno da građanima Vojvodine nisu vraćena ustavna prava. Svoje obaveze nisu izvršili ni država Srbija, a ni međunarodna zajednica. I to se mora jasno reći!
Pre izvesnog vremena specijalni izaslanik za Kosovo Marti Ahtisari je izjavio: «Neustavno ukidanje autonomije Kosova 1989. godine i tragični događaji koji su potom usledili i čiji je rezultat međunarod86 ni nadzor nad Kosovom, doveli su do situacije u kojoj vraćanje Kosova pod upravu Beograda nije izvodljivo». Ovome treba dodati i da je Vojvodini na neustavan način ukinuta autonomija i do današnjeg dana nije vraćena.
U razmatranju ustavnog položaja Vojvodine u ovom trenutku mora se uvažiti bitno drugačija situacija nastala nakon 17. februara ove godine i sticanja nezavisnosti Kosova i priznanja te nezavisnosti od strane više od 50 zemalja. Podsećam Vojvodina je u bivšoj SFRJ bila jedan od osam konstituenata JUGOSLOVENSKOG FEDERALIZMA. Sedam tih konstituenata su sada nezavisne države. Postavlja se pitanje gde se izgubio osmi konstituent. Vojvodina? Naprasno se pretvorila u nesuštinsku autonomiju, matematičku formulu i budžetski trošak od sedam odsto, koji, videli smo to prilikom rasprave o budžetu, može da bude i manji pa i do ukidanja troška, što u prevodu znači ukidanje autonomije. Prvi put u istoriji vojvođanske autonomije u Ustavu je predviđeno i njeno ukidanje (čl. 182, stav 4) Izgubila se Vojvodina i iz Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora. Srbija je ušla u tu zajednicu sa autonomnim pokrajinama Kosovo i Vojvodina. Ako je učestvovala u udruživanju valjda treba da učestvuje i u razdruživanju. Znamo kakav je status Kosova, a Vojvodine i to znamo, ali na to ne pristajemo. Ne pristajemo zato, što su građanke i građani Vojvodine izrekli (na ustavnom dvodnevnom referendumu) jasno NE Autonomiji pod starateljstvom centralističke i nacionalističke Srbije.
Ova današnja konvencija je prvi legitimni skup koji artikuliše mišljenja građanki i građana Vojvodine i zahteva novi Ustav. Loše je, što s obzirom na izrečenu narodnu i građansku volju, Ustav odmah posle referenduma nije (bar deklarativno) suspendovan na teritoriji Vojvodine, jer ga građani i građanke neće! Propuštena je i prilika da se prilikom donošenja Predloga Statuta donese i Zaključak o inicijativi za donošanje novog Ustava.
Zato to mi činimo danas!
Kada je reč o Statutu Vojvodine, treba biti precizan. Sagalasnost na ovaj akt je neophodan u Skupštini Srbije. S njim se ne poboljšava položaj Vojvodine, jer je usaglašen sa Ustavom, niti će građani imati kvalitetniji život. Neophodan je zbog definisanja i preciziranja rada poverenih nadležnosti od Republike Srbije i definisanja rada vojvođanske admimistracije. Svedoci smo da u Republičkom parlamentu, pa i u samoj Demokratskoj stranci ne postoji dovoljna politička volja za usvajanje ovog podzakonskog akta, bez kojeg Vojvodina ne može da funkcioniše. Ali zato je Statut pogodan za podkusurivanje sa Vojvodinom i povampirenje nelustriranih memorandista, centralista, političara i nacionalista koji u Statutu vide ono čega nema, ali to im je šansa za pokazivanje besa prema onome što nije uniformno i jednoumno. Pošto više nema Crne Gore, a i Kosovo je već postala izlizana tema, onda nacionalističke pokliče treba upućivati prema Vojvodini Kako drugačije razumeti političko suđenje Vojvodini, koje je nedavno održano na Beogradskom pravnom fakultetu.
Najbolja ilustracija za odnos srbijanske političke elite prema Vojvodini je nedavna izjava jednog ranije visokog dužnosnika Demokratske stranke, a sada pripadnika civilnog sektora, na sastanku nevladinih organizacija u Novom Sadu, da se Statut Vojvodine morao pisati u sedištuDemokratske stranke u Beogradu, uz naravno učešće predstavnika Pokrajinskog odbora DS, veli, to se podrazumeva i onda ne bi bilo problema sa davanjem saglasnosti na Statut. Ova izjava na najbolji način ilustruje odnos srbijanske političke elite «Mi vam propisujemo sve, a vi sprovodite», pa makar imala i demokratsku formu i predznak.
Zato suštinski zahtev Treće vojvođanske konvencije mora biti povratak nasilno oduzetih ustavnih prava Vojvodini, što dosledno znači federalizaciju Srbije. Time se Srbija oslobađa jednog od najvećih problema centralizma, koji je rak rana i iz kojeg proističu i drugi problemi u funkcionisanju države. Vojvodina ima demokratsko pravo na samoupravu koja se temelji na njenim osobenostima i posebnostima kao i prirodno pravo da se spreči dalja eksploatacija Vojvodine.
Nažalost, to više nije moguće samo zahtevom za autonomijom. Autonomiju je obesmislila Demokratska stranka prihvatajući ultimatum SRS, DSS i SPS, da Vojvodina bude nesuštinska autonomija, odnosno autonomija bez autonomije. Autonomija na koju smo navikli po Ustavu iz 1974. godine i koja je Vojvodini u njenom postojanju omogućio čiste račune i najefikasniji razvoj, takođe nije moguća jer više nema Jugoslavije, koja će garantovati tu autonomiju.
Jedini moguć izlaz je jačanje državnosti, donošenje konstitutivnog akta Vojvodine, u kojem će biti deponovana zakonodavna, sudska i izvršna vlast raspolaganja imovinom i izvornim prihodima. Zahtevom za federalizacijim Srbije i Vojvodinom u federalnoj Srbiji mi pomažemo Srbiji da uđe kao demokratska složena država u Evropsko društvo.