October 3, 2018

Dr Radivoj Stepanov profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, dopisni clan VANU

Biti ili ne biti (vojvođanska država) pitanje je sad!

 

Centralno pitanje III vojvođanske konvencije kako sam razumeo osnovni smisao njenog održavanja, jeste pitanje političkog i pravnog, tj. političko-pravnog statusa Vojvodine – u vremenu prošlom, u vremenu
sadašnjem i vremenu budućem. Naravno, ako na to sadašnje i buduće vreme u ovoj i ovakvoj Srbiji: gramzivoj, korumpiranoj, netolerantnoj, institucionalno nesolidnoj, pravno nedoslednoj, politički predmodernoj, nacionalistički neizlečivoj, uopšte imamo solidne razloge da računamo!

 

Srbija je zemlja koja u svom mazohističkom trčanju unazad i nemoći da se integriše u Evropu, ne poseduje vrednosni sistem, ne poseduje moderan ustav, ne poznaje demokratske procedure, ne zna koji su joj državni prioriteti ni bitni principi vladajuće politike… Ima li prirodno pravo Vojvodina da u toj i takvoj Srbiji postavi pitanje kakav objektivno treba da je njen političko i pravni status!?

 

Po logici stvari, odgovor na ovo pitanje treba očekivati kako od istorije tako i od sadašnjice.

 

Međutim, od istorije taj odgovor nismo dobili i mislim da ga nećemo dobiti. Istorija je imala “šanse” ali nikad nije pružila uverljive odgovore na brojna pitanja vezana za pravni status i političku “sudbinu” Vojvodine!

 

Naprimer:

 

Koji (to) kapacitet državnosti Vojvodina stiče i zadržava nakon sloma Dunavske monarhije?

 

Zašto suverenuitet (iz deobe K. und K. monarhije) koji je multietnička Vojvodina unela (“darovala” ) u zajedničku jugoslovensku državu nikad nije dobio zasluženi legitimitet?

 

Zbog čega je Ustavom iz 1946. Vojvodinu zaobišao status republike?

 

Šta se to suštinski prećutkuje u političkoj istoriji Vojvodine?

 

Zašto je Vojvodina srozana na ulogu ratnog plena Srbije (kad Srbija nikad Vojvodinu nije oslobađala)?

 

Čime to politička i istorijska istina o Vojvodini ugrožava tzv. “državno biće”/”unutrašnje pitanje” Srbije?

 

Zbog čega je Srbija tako hipersenzibilna na svako “oživljavanje” istorijske prošlosti Vojvodine?

 

Jer da nije tako, zar bi država Srbija na jednu usputnu “fusnostu” o političkoj prošlosti Vojvodine, nemačkog ambasadora Cobela proglasila personom non gratom?! Jer da nije tako, zar bi Srbija grubo ignorisala sva upozorenja EU na redukovanja autonomnog statusa Vojvodine (po Ustavu iz 1974.)?! Jer da nije tako, zar bi Srbija oštro reagovala na svaki pokušaj internacionalizacije vojvođanskog pitanja?

 

Konačno, zbog onog što je istorija namerno prećutala, ili zbog onog što je izmaklo njenom saznanju, ili zbog jednostranosti istorijske hermenetike, vazalni status quo Vojvodine u Srbiji još uvek traje.

 

Iz te nezavidne pozicije Vojvodina vodi – po mome sudu – nezavidnu bitku ”za istorijsko sećanje”, za svoj politički opstanak, za svoj identitet i svoje humane resurse!

 

A kakav odgovor sadašnjost može da ponudi Vojvodini?
Pre svega takav, da se politčko-pravni status Vojvodine ne može (više i dalje) sagledavati iz ranijeg misaonog sklopa, iz otrcanih formulacija i prežvakanog političkog vokabulara, konačno, da se Vojvođanski status ne može misliti iz obrasca autonomije koji je potrošen, preživeo i nefunkcionalan!

 

Zašto je potrošen?
Zbog toga što se koristio u takvom pluralizmu značenja da je doveden do samog apsurda! Tako se, u programima partija i ništa manje u životu, pominju: personalna, kulturna, teritorijalna,verska, ekonom ska, lokalna, gradska i koja sve ne autonomija. Najzad, apsurdi autonomije završavaju u pojmovima nesuštinske, suštinske, nadsuštinske autonomije u vreme ustavnog referenduma, pod izrazitim i energičnim uticajem političkih partija desničarsko i ekstremno nacionalističkg obeležja! I dok je retorički razigravan, u praksi je pojam autonomije minorizovan ili obesmišljavan! Uzgred, nikad nisu ponuđena jasne definicije svih ovih značenja autonomije.

 

Zašto je (pojam autonomija) preživeo?

 

Maksimalne domete autonomija je davala u ranijem federalnom ambijentu i federalnom ustavu Druge Jugoslavije. Od tada je smisao autonomije je sistemski “ispražnjivan”, odnosno devastiran (u Srbiji) i on nema nikakvog efekta. Pojam autonomije je preživeo i zbog toga što je u sadašnjim okolnostima evidentnog deficita autonomije u centralističkoj Srbiji, “definisanje” ili “spašavanje” autonomije Vojvodine svedeno na kumulativno nabrajanje atributa autonomije. Drugim rečima, svedeno je na listu “trebovanja” autonomije za Vojvodinu. Takvim postupkom, uvek će nešto biti izostavljeno danas – što može biti značajno sutra. Uostalom, upravo ta potrošenost “kapaciteta” autonomije najbolje se mogla uočiti prilikom pravljenju novog Statuta pokrajine Vojvodine, na Vašem primeru “hoću – neću” ili na nedavno usvojenoj Deklaraciji LSV.

 

Zašto je autonomija nefunkcionalan pojam? Zbog toga, što ona nije u stanju da izrazi, (ni da izražava) JAVNI INTERES (i sve što tu spada) Vojvodine! Zbog toga što nije u stanju da legitimiše i, zbog toga što nije u stanju da servisira javni interes Vojvodine i njenih građana!

 

To može VOJVODINA DRŽAVA! Ili da kažem tiše/manje upadljivo: to može samo državnost Vojvodine! Mislim da priča o vojvođanskoj autonomiji mora da uzađe iz svoje, što bi rekao Kant, “samookrivljujuće maloletnosti”. To neće biti priča o više ili manje autonomije, o suštinskoj ili nadsuštinskoj, o punoj ili praznoj autonomiji, o automiji iz vremena Ustava SFRJ 1974. ili Ustava RS 2006., već priča o konstitucionalnoj i stvarnoj državnosti Vojvodine!

 

XXI vek u opštem civilizacijskom smislu, otvara mesta za jedan novi tip državnosti: multietničke, multikulturne, multikonfesionalne, multijezičke države. Reč je o stvaranju takvog tipa političke zajednice koja je u stanju da iz svog kapaciteta demokratije i uljuđenosti izrazi i afirmiše politički, kulturni javni interes!

 

Druga je stvar što taj diskurs Vojvodina država pokreće u nekim političkim glavama, u nekim opskurnim mentalnim sklopovima asocijaciju na doktrinu Jelineka i pre njega Ludviga Klübera iz XVIII i XIX veka. Ta doktrina je Srbiju i dovela u stanje u kojem se sada nalazi. Država se ovde, novim prostorima i posebno u Srbiji, ne misli u savremenim koncepcijama XXI veka kao što su: “neoliberalna”, “pluralistička”, “neoutilitaristička”, “neoveberijanska”, “razvojna”, “strukturalna”, “funkcionalna” itd.

 

Naglašavam, sve ove moderne (teorijske) koncepcije države “daleko zaobilaze” i zanemaruju (ignorišu) tradicionalne atribute klasičnog, (Jelinekovog) shvatanja države kao neraskidivog trojstva: teritorije, stanovništva, suvereniteta. A kad se država samo tako misli i vidi, shvata i razume, onda po logici takvog rezona, sledi otcepljenje, secesija i sl. Tako Srbija danas zamišlja državu (teritorija, stanovništvo, suverenitet), i nije čudo što se u takav kategorijalni aparat uklapa “velika Srbija”, “Kosovo je Srbija” ili ne uklapa “Srbija svedena na beogradski pašaluk”, itd.

 

Najzad, koncept Vojvodina država nužno otvara najteže i najbolnije pitanje za Srbiju: to je pitanje prekomponovanja teritorijalne ili vertikalne organizacije vlasti Srbije: federacija, konfederacija, konfederacija- federacija, državna zajednica, unija, itd., sa Vojvodinom! I negovanja nove političke svesti u Srbiji. To je put stvaranja moderne Srbije.

 

A na taj put Srbija može da pođe samo ako je Vojvodina povede! I niko drugi!

Uvodna izlaganja

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>