May 3, 2017

IVVK PREDGOVOR

IVVK PREDGOVOR

VLADISLAV RADAKOVIĆ
predsedavajući Radnog predsedništva konvencije

 

U istorijskom pamćenju Vojvođana još uvek je živo sećanje na zlatno doba u sveukupnom razvoju Vojvodine u vreme njenog ustavnog statusa federalnog entiteta u okviru SFRJ, i njene pune suštinske autonomije. Ustav iz 1974. godine uspostavio je princip „čistih ekonomskih računa i ravnopravnosti republika i pokrajina”, čime je ojačana njihova odgovornost za sopstveni i zajednički razvoj. Tada je Vojvodina, posle vekovne političke borbe za svoju autonomiju, prvi put u svojoj istoriji, ostvarila suštinsku autonomiju sa punom sudskom, zakonodavnom i izvršnom vlasti, izvornim prihodima i imovinom. Bila je to ustavna suština njene političke samobitnosti, političke ravnopravnosti i ekonomske samostalnosti. Vojvodina je dobila i iskoristila šansu da načini ogroman iskorak u svom ukupnom razvoju. Nikada u Vojvodini nije toliko objekata izgrađeno u privredi, kulturi, obrazovanju i zdravstvu, što je doprinelo da su u tom periodu i ostvareni najviši privredni kulturni i civilizacijski dometi Vojvodine. Od grubog populističkog nasrtaja na njenu autonomiju oktobra 1988. pa sve do danas taj period uspešnog rešenja ustavnog položaja Vojvodine postao je tabu tema u političkom životu i Srbije i Vojvodine. I ne samo to. Najznačajnije političke snage u Srbiji prećutno ili otvoreno smatraju i pokazuju da Miloševićevo poništavanje istinske autonomije Vojvodine i „rešenje vojvođanskog pitanja” predstavlja veliku i trajnu tekovinu njegove politike.

 

Prošlo je skoro četvrt veka od „mirne”, političkom prisilom – pod famoznim imenom jogurt revolucije – izvršene okupacije Vojvodine i munjevitog uništavanja svega što se u njoj vekovima gradilo i čuvalo. U sankcijama i ratovima koji su vođeni devedesetih godina, Vojvodina je bezdušno opljačkana i ekonomski izraubovana. Najveći gubici su u ljudskom faktoru: hiljade porodica je proterano i iseljeno iz Vojvodine, desetine hiljada ljudi je mobilisano i učestvovalo u ratovima koji su vođeni na prostorima SFRJ, mnogi od njih su izgubili svoje živote, a da nisu znali zašto se bore, mnogi su se vratili izranjavljeni i oboleli i, na kraju, stotine hiljada mladih obrazovanih pobeglo je u svet da tamo potraže šansu za svoju egzistenciju, što dalje od besmislenih ratova i nacionalističkog ludila na ovim prostorima.

 

Sve vreme miloševićevske vladavine Vojvodina se nije mirila sa nametnutim položajem, ali nikada nije imala snage da se politički organizuje i suprotstavi pogubnom diktatorskom režimu koji je sistematski zatirao i uništavao sve ono što je bilo plemenito i civilizacijsko u biću Vojvodine i njenih žitelja. Istina, Vojvođani su na izborima glasali protiv Miloševića i davali glasove opoziciji i predsedničkim kandidatima iz opozicije, ali nikada nisu uspeli da se tako organizuju da stvore kritičnu masu koja bi se uspešno suprotstavila bezumnoj nacionalističkoj diktaturi.
Sa velikim nadama dočekane su promene 2000. godine, u kojima su vojvođanske političke snage, stranke NVO i, posebno narod, svojim glasovima i podrškom DOS-u dali izuzetan doprinos, ali razočaranje je bilo ogromno kada su ubrzo te nade izneverene. Ostao je gorak ukus političke prevare od nove političke elite Srbije, koja –suprotno Ugovoru DOS-a s narodom– već godinama „vojvođansko pitanje”, svesno i organizovano „gura pod tepih”, što rečito govori da ne postoje ozbiljne namere da se pristupi definisanju ustavnog položaja Vojvodine u skladu sa statusom koji je imala i savremenim rešenjima u svetu i u Evropi. To je došlo posebno do izražaja posle ubistva Zorana Đinđića i u vreme kada su Koštunica i DSS ostvarivali političku vlast u zemlji. Svaki pokušaj vojvođanskih političkih snaga da pokrenu rešavanja „vojvođanskog pitanja” izazivao je nacionalistički bes i skoro jedinstveno nastupanje svih političkih stranaka sa centralama u Beogradu, optužujući zagovornike traženja rešenja za ustavni položaj Vojvodine da su secionisti i izdajnici, tuđinske sluge i neprijatelji Srbije i srpskog naroda.

 

Od 2004. do sada organizovali smo četiri politički respektabilne i reprezentativne konvencije na kojima smo pokušavali da na demokratski način pokrenemo pitanje rešavanja ustavnog položaja Vojvodine: Na Prvoj vojvođanskoj konvenciji, (održanoj 28.2.2004. u Subotici) Vojvodina reaguje na rezultate izbora za Republički parlament u kome prvi put u istoriji zajedničkog življenja nije bilo ni jednog legitimnog predstavnika manjinskih naroda u parlamentu Srbije i bez predstavnika vojvođanskih stranaka u njemu, što je predstavljalo ozbiljnu pretnju da autonomija Vojvodine bude i formalno u potpunosti ukinuta. Usvojena je Subotička inicijativa u kojoj su pozvane demokratske snage u Vojvodini, Srbiji i međunarodnoj zajednici da nađu način da otklone posledice miloševićevske vladavine i Vojvodini vrati autonomija sa zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću. Odgovor je bio ignorisanje tih poruka i javna politička osuda učesnika na njemu.

 

Na Drugoj vojvođanskoj konvenciji (16.07.2006.) usvojen je dokument Vojvođanska ustavna inicijativa u kome se traži potpuni diskontinuitet sa autoritarnim miloševićevskim sistemom, izbori za ustavotvornu skupštinu i donošenje novog republičkog ustava, kojim bi se Vojvodini garantovala suštinska i potpuna autonomija. Taj skup bio je javno ignorisan i politički omalovažavan, a pravi odgovor na njega bilo je brzometno donošenje mitrovdanskog ustava Srbije, bez rasprave i uvida javnosti u tekst tog dokumenta, a nakon manipulatorskog referenduma, tokom koga su u poslednja dva sata volšebno namaknuti glasovi kako bi se na silu osigurao natpolovični izlazak birača i tako, tobože plebiscitarno prihvatio novi ustav. I pored takve atmosfere u Vojvodini to nije prošlo: Vojvođani nisu glasali za taj ustav, jer je on samo modifikovan miloševićevski ustav sa svim centralističkim retrogradnim obeležjima.

 

Na Trećoj vojvođanskoj konvenciji ( 20.12.2008.) usvojena je Rezolucija u kojoj se zahteva od Predsednika Republike Srbije da ispuni predizborna obećanja i pokrene inicijativu za promene ustava, kojim će se rešiti ustavni položaj Vojvodine i traži od međunarodne zajednice da pospeši ostvarenje stavova Londonske konferencije, Evropskog saveta, Badinterove i Venecijanske komisije o vraćanje autonomije Vojvodini. Odgovor je bio blaga podrška međunarodne zajednice, ćutnja i perfidni dogovor političkih stranaka u vlasti da se usvoji novi Zakon o političkim partijama, kojim su praktično ukinute regionalne partije ili je deo njih „disciplinovan” na način da su, obećavanjem nekoliko mandata i ličnih privilegija, usmerene na spregu sa strankama koje imaju centralu u Beogradu. Tako su centralističke snage pokušale, (i dobrim delom uspele) učiniti nedelotvornom borbu autentičnih vojvođanskih političkih snaga za rešenje ustavnog položaja Vojvodine.

 

Prošlo je dvanaest godina kako je srušena autokratska miloševićevska vlast, a zemljom i dalje svirepo centralistički upravljaju tobože demo10 kratske srbijanske snage. Vojvodina je potpuno opljačkana, kao nikada u svojoj istoriji, osiromašena i ponižena, bez nade da će se njen sramni položaj promeniti. U tim uslovima, i u jeku sveopšte izborne aktivnosti, odnosno – predsedničkih, parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora, održana je 1.aprila 2012. Četvrta vojvođanska konvencija koja je predložila jedno sasvim novo rešenje. Na Konvenciji su usvojene Deklaracija o osnovama demokratskog ujedinjenja Vojvodine i Srbije u Saveznu Rebliku Srbiju i Izjava pod nazivom Nova vojvođanska ustavna inicijativa u kojima se na politički razgovetan način traži dogovor o ujedinjenju Vojvodine i Srbije po kome bi Vojvodina i Srbija bile ravnopravne republike koje čine Saveznu republiku Srbiju. Već na samoj Konvenciji SVM je izašao sa svojim stavom u kom se zalaže da Vojvodina treba da ostvari zakonodavnu, izvršnu i delimičnu sudsku vlast, pravo na vlastitu imovinu i sopstvene izvore finansiranja, ali se i dalje zalaže da Vojvodina dobije punu suštinsku autonomiju u okviru Republike Srbije. Bilo je na Konvenciji i drugih sličnih zalaganja.

 

Sva predložena dokumenta, u obliku i tekstu koji u ovoj publikaciji objavljujemo, su aklamacijom usvojena na Konvenciji, a usvojeni su i zaključci da se nastave aktivnosti na promociji dokumenata i realizaciji odluka Konvencije i da se ostavi rok od godine dana Skupštini i drugim organima AP Vojvodine, kao i novoj Skupštini i Vladi Republike Srbije da daju odgovore na zahteve Konvencije o otpočinjanju razgovora o izmenama aktuelnog Ustava i stvaranju uslova za nov ustavni položaj Vojvodine. U slučaju odsustva ili negativnog odgovora, zaključeno je da se pokrene akcija organizovanja referenduma u Vojvodini na kome građani Vojvodine treba da se izjasne o statusu i o ustavnom položaju Vojvodine.

 

Ljudski je nadati se – da će biti mudrosti i političke volje – da se sa dužnom pažnjom razmotre zahtevi IV vojvođanske konvencije, pokrene proces ustavnih promena i nađu adekvatna rešenja stabilnog i ubrzanog razvoja Vojvodine i Srbije.

 

 

IVVK

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>