Velika mi je čast što učestvujem u predstavljanju jedne značajne
knjige koja u Beograd dolazi iz Novog Sada, i što to činim sa ljudima sa
kojima delim profesionalna i politička uverenja o pitanju koje je u
središtu ove knjige.
[nr]
Knjiga Antifašizam AVNOJ Autonomija predstavlja Zbornik
radova sa okruglog stola koji je, u organizaciji Udruženja antifašista
Novog Sada i Pokrajinskog odbora Saveza antifašista Srbije u Vojvodini,
održan u oktobru prošle godine u Novom Sadu. Među pojmovima u naslovu
knjige, najstariji je pojam autonomija, ali je nedeljiv od pojmova
antifašizam i AVNOJ. Zato sadržaji koje obeležavaju ova tri pojma i nisu
u knjizi posmatrani paralelno već u svojoj istorijskoj povezanosti.
[nr]
Knjigu odlikuju celovitost u pristupu, temeljnost u obradi, čvrsto
uporište u istorijskim izvorima i poštovanje hronološkog principa.
Autori imaju svest da govore o pitanju koje je bilo složeno i teško i za
krupne aktere istorije. U jednom od poslednjih intervjua koji je 1978.
godine dao jednom američkom novinaru, Tito je, prema navodima svoga
biografa, slovenačkog istoričara Jože Pirjevca, na pitanje – šta mu je
bilo najteže, odgovorio: „Da ubedim Srbe u potrebu autonomnih
pokrajina“. A na pitanje zašto nije predložio da Kosovo postane
republika – „Srbi bi me ubili“.
[nr]
Svi autori, bez izuzetka, pišu smireno. Ta smirenost je znak zrelosti
i odgovornosti intelektualne zajednice kojoj pripadaju i, kako se meni
čini, sama po sebi je opominjuća.
[nr]
Nepoznata i neprihvaćena istorija
[nr]
Predstavljajući vam knjigu Antifašizam AVNOJ Autonomija nastojaću da odgovorim na pitanje: šta je u današnjoj konfuziji o
prošlosti, njenoj reviziji i falsifikovanju, omogućilo pomenute
kvalitete knjige. Šest istoričara, tri pravnika, četiri politikologa,
dvojica publicista, jedan analitičar i dva autora koji nisu označili
svoju profesionalnu pripadnost, ali je jedan od njih predsednik
Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, a drugi je poznat po svom
javnom radu – stvorilo je zaokruženu sliku Autonomne pokrajine Vojvodina
kroz njenu dugu istoriju. Ta slika nije poznata savremenoj Srbiji, a ja
bih se usudila da tvrdim da i u onoj meri u kojoj je poznata – ona nije
prihvaćena.
[nr]
Saznanja
koja je ponudila ova knjiga svedoče o kontinuiranom postojanju
intelektualne zajednice u Vojvodini koja je uvek išla ispred politike.
Ako nije imala snagu da se izbori za najracionalnija ustavna i ekonomska
rešenja, ona nikada nije izgubila snagu da ostane dosledna principima
onog kulturno-civilizacijskog kruga kome je izvorno pripadala. Da bi
očuvali svoju posebnost prema Nemcima i Mađarima, ugarski Srbi, odnosno
njihovo liberalno građanstvo, nastojali su da se utemelje u kulturi. Da
bi, opet, doprineli matici sa kojom su težili da se ujedine, ugarski
Srbi dolazili su u Srbiju, donoseći pojmove, zakone, institucije.
Neblagodarnost matice, u kojoj su uvek bili oni „drugi“ – „Švabe“ i
„Nemačkari“ – izazivala je čuđenje i onih stranaca koji su bili
naklonjeni Srbiji. Tako je poznati ruski slavista Pavel Apolonovič
Rovinski, koji je 1868. godine boravio u Srbiji, pisao da je teško
razumeti odnos Srbijanaca prema „austrijskim Srbima“, koji su tako mnogo
učinili za Srbiju.
[nr]
Kada je posle ujedinjenja 1918. godine u Vojvodini došlo do
razočarenja, glas pobune došao je iz kulture. Isidora Sekulić je, prema
navodima Boška Krunića, o desetogodišnjici ujedinjenja pisala:
„Vojvodina je imala sigurnu kulturnu orijentaciju i uvek budnu kulturnu
politiku… Da li Vojvodina može da se seti same sebe, da li će nastaviti
samu sebe da živi… Da li će Vojvodina sazvati veliki kongres
prosvetno-kulturni – matičin se pokazao leden i bez života – tako veliki
da se mogne odlučno osetiti ima li još i koliko žive Vojvodine u
Vojvodini, ili smo njiva koju treba preorati“ (podv. L. P.).
[nr]
Koncesije na račun Vojvodine
[nr]
Na račun Vojvodine činjene su neizbežne koncesije. Na Drugom
zasedanju AVNOJ-a 1943, kada su postavljeni temelji jugoslovenske
federacije, Vojvodina nije pomenuta, iako su ti sami temelji
pretpostavljali autonomiju. U jednom izveštaju Miloša Minića Blagoju
Neškoviću u septembru 1944. godine, a zatim iz beležaka Mihaila
Konstantinovića u julu iste godine o razgovorima koje je Tito vodio sa
Sretenom Vukosavljevićem, a koje navodi Živan Berisavljević, vidi se da
je Tito strahovao da Srbija zbog rojalističkih i pročetničkih tendencija
ne ostane izvan Jugoslavije. Taj isti strah od situacije da se Srbija
nađe sama na jednoj strani a sve ostale republike i obe pokrajine na
drugoj – postojao je i dramatične 1971. godine, u vreme donošenja
ustavnih amandmana koji su bili osnova za Ustav 1974. Njih je,
zaboravlja se, omogućila liberalna orijentacija tadašnjeg partijskog
rukovodstva u Srbiji, koje je u autonomijama videlo korist za razvoj,
demokratiju i stabilnost same Srbije.
[nr]
Već od početka šezdesetih godina u jugoslovenskom partijskom vrhu
sukobljene su dve tendencije o perspektivi Jugoslavije posle razdoblja
administrativnog socijalizma i oslabljene opasnosti od sovjetske
intervencije. Tendencija „fasadne federacije“ sa snažnim centralizmom i
tendencija njene decentralizacije i demokratizacije. Ova druga
tendencija kao pretpostavka uvećanja energije celine, njenog
„federiranja“, izraz koje će biti proskribovan. O položaju Vojvodine u
to vreme možda najbolje svedoči izjava tadašnjeg predsednika Izvršnog
veća Srbije, Slobodana Penezića: „Ako sada ne ujedinimo Vojvodinu,
nećemo nikada“. Na tu tendenciju u Vojvodini je, opet, reagovano iz
kulture. Savremeni vojvođanski intelektualac, pisac i enciklopedista,
Tomislav Ketig, nedavno je u pristupnoj besedi Vojvođanskoj akademiji
nauka i umetnosti detaljno opisao taj kulturni pokret koji je od Novog
Sada učinio jedan od najznačajnijih kulturnih centara u Jugoslaviji –
Tribina mladih, Polja, Uj simpozion; Sterijino
pozorje; delovanje Ervina Šinka i Sretena Marića; multikulturna
književna zajednica sa piscima evropskog formata (Danilo Kiš, Vasko
Popa, Aleksandar Tišma); likovna kolonija Milana Konjovića; snažna
podrška toj kulturi otpora staljinizmu i velikodržavnom nacionalizmu,
toj kuturi otvaranja prema svetu, koja je dolazila od Miroslava Krleže,
Oskara Daviča, Dušana Matića… I danas, kada je Vojvodina civilizacijski
unazađena, politički ponižena i ekonomski opljačkana, otpor dolazi iz
kulture. U knjizi koju danas predstavljamo, predsednik Vojvođanske
akademije nauka i umetnosti Julijan Tamaš podseća da je „vojvođanski
identitet pre svega kulturni identitet“. Da li se to u Srbiji razumevalo
od 1918. do 1991. godine, uključujući i komunističko razdoblje o kome
se u ovoj knjizi govori na uzorno kritičan način? Ali i od 2000. do
danas?
[nr]
Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. U vreme kada je devedesetih
godina zemlja brutalno razarana, u tadašnjem Institutu za istoriju
radničkog pokreta Srbije (kasnije Institut za noviju istoriju Srbije)
postavili smo pitanje: šta je alternativa ratu i odgovorili naučnim
skupom Srbija u modernizacijskim procesima XX veka. Bila je to
tada čista naučna, a pogotovo politička subverzija. Tu inicijativu koja
ne prestaje da nailazi na odjek u istoriografiji u svetu, podržao je od
naučnih autoriteta jedino akademik Sima Ćirković, od političkih – niko.
Ali i profesor Ćirković je osećao potrebu da naglasi da skup ne otvara u
ime bilo koje naučne istitucije kojoj pripada već u svoje lično ime.
Vraćam se na taj govor danas zato što on sublimira jedno shvatanje
istorije srpskog naroda, njegovog jedinstva i njegove perspektive. Ovaj
poznati istoričar srpskog srednjeg veka i pisac knjige Srbi među evropskim narodima u engleskoj ediciji Narodi Evrope,
koja je u srpskoj istoriografiji prećutana, sugerirao je organizatorima
skupa da daljim istraživanjima obuhvate i XVIII vek „zbog toga što se
najveći deo onoga što se zbilo u XIX veku, uključujući tu prednjačenje u
otporu turskoj vlasti u modernizaciji, ne može razumeti i objasniti bez
poznavanja onog prvog talasa evropeizacije i modernizacije, koji je
zahvatio deo Srba preko Save i Dunava posle Karlovačkog mira (1699)“.
[nr]
Privilegija zaostalosti
[nr]
U dugim raspravama u Rusiji i Evropi, rekao je Ćirković, „iskovana je
paradoksalna krilatica o ’privilegiji zaostalosti’“. To jest, o
korišćenju iskustava i učenju na zabludama i greškama drugih. Ovom
paradoksu, po Ćirkoviću, uz bok treba staviti krilaticu o „privilegijama
podeljenosti“ – „jer vidljiva preimućstva u XIX veku, među njima i
raniji početak modernizacije potiču otuda što u XVIII veku nisu svi Srbi
bili u jednoj državi, nisu kao njihovi balkanski susedi bili celinom u
Turskom carstvu“. Oba paradoksa ogledala su se u istoriji srpskog naroda
ali ovaj drugi trajno je obeležio istoriju Vojvodine, a karakterističan
je i za istoriju Jugoslavije, kao zajednice u razlikama: istorijskim,
etničkim, kulturnim, ekonomskim.
[nr]
Utemeljena na odličnom uvidu u istorijsko nasleđe Vojvodine, knjiga Antifašizam AVNOJ Autonomija omogućila je da se preciziraju konstante njene istorije. Najpre,
trajnost pitanja: 165 godina traju političke i teorijske diskusije o
„vojvođanskom pitanju“. Više autora prati genezu ideje Vojvodine (Đere,
Bešlin, Ilić, Bjelica). Svi se oni, međutim, koncentrišu oko iscrpne
uvodne studije Ranka Končara, koja dokazuje da su protagonisti
Vojvodine, uglavnom, bili Srbi – „i kad su je opravdavali nacionalnim
razlozima u 19. veku i istorijskim, demokratskim i nacionalno pluralnim u
20. veku“.
[nr]
Ako je kulturni identitet Vojvodine polazište za sve autore, neki
radovi (Kršev, Jankov) grupišu se oko studije Dimitrija Boarova o
povezanosti političkog i ekonomskog aspekta Vojvodine sa jedinstvenim
zaključkom o ekonomskoj devastaciji Vojvodine i njenom nazadovanju.
Argumenti neumoljivo dokazuju da je razvoj Vojvodine u srazmeri sa
njenom autonomijom.
[nr]
Antifašistička Vojvodina
[nr]
Federalna Jugoslavija kao garant autonomije Vojvodine razmatrana je
nedeljivo od antifašističke borbe, odnosno i od njene revizije koja se
vrši od osamdesetih godina prošlog veka do Ustava Srbije 2006, koji
Vojvodinu drži u parališućem provizorijumu (Micić, Ilić, Berisavljević,
Kostić, Radosavljević, Krunić, Radić).
[nr]
Na pravne složenosti definisanja Ustava Srbije i Autonomne pokrajine
Vojvodine, posebno na složenost pitanja sudske vlasti, ukazuju dva
pravnika (Pajvančić i Stepanov).
[nr]
Najzad, oslanjajući se na liberalno nasleđe Vojvodine (Jovan Komšić) knjiga Antifašizam AVNOJ Autonomija na tragu je evropskih integracija. Njen je nedvosmislen zaključak: sa
istom perspektivom Srbije, nestaće paradoks o „privilegijama
podeljenosti“. U suprotnom, on će trajno određivati suštinu
„vojvođanskog pitanja“. Drugim rečima, Srbija će se, kako je govorio
Zoran Đinđić, van procesa evropske integracije fragmentizovati, a u
okviru njih – demokratski ujedinjavati.
[nr]
Antifašizam je bio i ostao aktivan i borben pokret, zahvaljujući
intelektualnom i moralnom naporu da uvek odgovara na nove izazove. Na
zgarištu Drugog svetskog rata i na porazu fašizma i nacizma projektovane
su pedesetih godina prošlog veka vrednosti ujedinjene Evrope:
bezbednost, mir, sloboda, blagostanje i još – demokratija i politička
stabilnost. Uz sve teškoće ovog istorijskog projekta na njegovoj strani
je dugoročno činjenica da još nije pronađen način da se prošlost
promeni.
[nr]
Vojvođanski antifašisti su pokazali da ne žive od tradicije već da
žele da je upoznaju, da bi, kako je govorio Stanislav Vinaver, mogli da
je prevaziđu i odgovore izazovima svog vremena. Zato ih danas u
Beogradu, odajući im priznanje za knjigu sa kojom su nam došli,
najsrdačnije pozdravljamo.
[nr]
(Reč na promociji zbornika Antifašizam-AVNOJ-autonomija, Beograd, 9. jun 2014.)