Prof. dr. Duško Radosavljević, redovni profesor na Fakultetu za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić u Novom Sadu, Univerzitet Union, Beograd: KAD SI SREMAC I PUST DOVEK

Autonomaš jesam, separatista nisam. Kako nisam želeo da se bilo koja republika bivše Jugoslavije izdvoji iz iste, a „Jugoslavija za koju smo se zalagali, za nas ostaje trajno časna kategorija, nezavisno od svih promašaja i zloupotreba koje su pratile njeno postojanje. Ona je istorijska činjenica, emocionalna, kulturna  i ekonomska potreba naroda koji žive na ovim […]
Prof. Dr Duško Radosavljeviž

Autonomaš jesam, separatista nisam. Kako nisam želeo da se bilo koja republika bivše Jugoslavije izdvoji iz iste, a „Jugoslavija za koju smo se zalagali, za nas ostaje trajno časna kategorija, nezavisno od svih promašaja i zloupotreba koje su pratile njeno postojanje. Ona je istorijska činjenica, emocionalna, kulturna  i ekonomska potreba naroda koji žive na ovim prostorima”¹, tako nisam ni danas za bilo koje, posebno nasilno kidanje veza Vojvodine i Srbije…..Ja nikoga ne pitam za nacionalna, verska i politička uverenja. To jeste stvar lične (ne)kulture. Pa neka svako izvoli. Po političkom uverenju sam levičar, antifašista, autonomaš². Po nacionalnom, Sremac³, Vojvođanin, Srbin, Jugosloven, Evropljanin, građanin sveta. Porodično – suprug i otac dve ćerke. Profesionalno – profesor političkih nauka(4). Navijam za Mančester Junajted. To su sve delovi moga identiteta. I, još što šta drugo…..Najviši stepen autonomnosti Vojvodina je imala po Ustavu SFRJ iz 1974. godine. Po njemu bila je potvrđena dvojna konstitutivnost Vojvodine, kao sastavnog dela SR Srbije, ali i konstitutivnost u Jugoslovenskoj federaciji…..„Glogov kolac“ autonomiji Vojvodine i autonomiji Kosova (7), je donošenje Ustava Republike Srbije iz 1990. godine, u veoma nelegitimnoj atmosferi (8), gde su se iskazale dobro poznate „plebiscitarno-cezarističke“ aktivnosti, koje su u Srbiji negovane, podgrejavane i sprovođene nakon čuvene 8. sednice CK SKS, iz septembra 1987. godine, kada je u jednom staljinističkom igrokazu ustoličen novi „vožd u Srba“, Slobodan Milošević…..Problem sa većinom nosilaca političkog mandata u Srbiji, proteklih godina, je što ovaj proces  razumeju samo kao dobijanje sredstava iz pretpristupne pomoći, a posle toga iz evropskih strukturalnih fondova. Ovaj, vertikalni proces približavanja se kolokvijalno  naziva EU-izacijom, on je  politički projekat, a izvode ga političari i/ili dobri birokrati. Problem sa njim je što on obuhvata vrlo mali broj onih koji stvarno ulaze u EU – to su političari, delovi establišmenta, gornji slojevi birokratije, te vrlo mali broj stanovnka….. Zašto se insistira na pojmu NACIONALNA MANJINA a ne NACIONALNA ZAJEDNICA, posebno u Vojvodini? Da li je došlo do nagodbe režima i političkih predstavnika određenih zajednica? Itd……Jugoslaviju je imao ko da brani, ali su snage haosa bile bolje organizovane, brutalnije i jače…..Da, osećam se manjinom. Sam sam to izabrao. Samo, nisam baš tako ni sam…..

[nr]

U dijelu srbijanskih medija nazivaju Vas “autonomašem“, “separatistom” i slično. Da li Vam to smeta i koji je Vaš odgovor njima te javnosti, inače?

[nr]

DSR: Autonomaš jesam, separatista nisam. Kako nisam želeo da se bilo koja republika bivše Jugoslavije izdvoji iz iste, a „Jugoslavija za koju smo se zalagali, za nas ostaje trajno časna kategorija, nezavisno od svih promašaja i zloupotreba koje su pratile njeno postojanje. Ona je istorijska činjenica, emocionalna, kulturna  i ekonomska potreba naroda koji žive na ovim prostorima”¹, tako nisam ni danas za bilo koje, posebno nasilno kidanje veza Vojvodine i Srbije. Vojvodina i centralna Srbija su dva područja Republike Srbije, sa određenim karakteristikama, koje se moraju poštovati u cilju stvaranja zajedničke političke zajednice – Republike Srbije. Ko to ne vidi slabo vidi, zlo misli Srbiji i radi na njenom razbijanju i daljnjem političkom, ekonomskom i civilizacijskom zaostajanju.

[nr]

____________________________________________________

[nr]

¹Duško Radosavljević. 2013. „Pogled s leva“, Novi Sad, str. 116
  ____________________________________________________

[nr]

Također, nekim kritičarima (ili kritizerima) Vašeg lika i djela smeta Vaša identifikacija kao Sremca i Vojvođanina, u geografskom smislu, imputirajući Vam da, ako to nije Vaša nacionalna odrednica, onda jeste politička. Komentar?

[nr]

DSR: To je moja lična odluka. Ja nikoga ne pitam za nacionalna, verska i politička uverenja. To jeste stvar lične (ne)kulture. Pa neka svako izvoli. Po političkom uverenju sam levičar, antifašista, autonomaš². Po nacionalnom, Sremac³, Vojvođanin, Srbin, Jugosloven, Evropljanin, građanin sveta. Porodično – suprug i otac dve ćerke. Profesionalno – profesor političkih nauka(4). Navijam za Mančester Junajted. To su sve delovi moga identiteta. I, još što šta drugo. Držim se onoga što kaže Amin Maluf, „identitet neke osobe nije dodavanje autonomnih pripadnosti jedne na drugu, to nije neki ‘pačvork’, to je crtež na zategnutoj koži; dotaknemo li samo jednu pripadnost, cela osoba uzdrhti“ (5). Sve u svemu – mislim da sam pripadnik RACIONALNE a, ne neke naročite nacionalne zajednice. Ali, „prijatelji bivši, prijatelji budući, pamtite me po pjesmama mojim…

[nr]

____________________________________________________

[nr]

²Od 1990.  do 2002. godine bio sam član Reformista Vojvodine, partije koja je nastala iz Saveza reformskih snaga Jugoslavije, koji je inicirao poslednji jugoslovenski premijer Ante Marković. Autor sam Programa Reformista Vojvodine. Od 2000-2004. godine sam bio potpredsednik prve demokratski izabrane vlade Vojvodine. 2007. godine sam napustio aktivno bavljenje politikom.

[nr]

³Rođen sam u Šidu, gradu Simeona Piščevića, Save Šumanovića i Ilije Bašičevića Bosilja. Sve više sam i Novosađanin, tu živim sa porodicom, tu sam angažovan u akademskom i javnom životu. Većinu svojih akademskih titula (diploma, magistratura, doktorat) stekao sam na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (uz nekoliko godina provedenih na CEU u Pragu i Školi društvenih nauka u Varšavi). Ako je veliki Crnjanski mogao da izabere Srem za svoj zavičaj, šta ostaje meni nego da se i ja čvrsto držim Srema, kako je kazivao Mika Antić –      

[nr]

IMA L’SREMA AKO LUDA NEMA,

[nr]

IMA L’MENE AKO SREMA NEMA?!

[nr]

PA NEK PUCA SRCE USRED SREMA,

[nr]

BIĆE SREMA I KAD MENE NEMA!

[nr]

4) Autor sam šest knjiga, izdatih u više izdanja, i oko 80 tekstova, objavljivanih u BiH, Mađarskoj, Rumuniji, Makedoniji, Poljskoj i Srbiji. Glavni sam urednik časopisa VPA, Politikon.

[nr]

5) Amin Maluf. 2003. „Ubilački identiteti“, Beograd, str. 23

[nr]

____________________________________________________

[nr]

Jedan ste od onih vojvođanskih intelektualaca koji tvrdi da postoji “ustavno zlopaćenje Vojvodine od 1988. do danas…” Hoćete li, ukoliko je moguće ukratko, obrazložiti tu tezu?

[nr]

DSR: Najviši stepen autonomnosti Vojvodina je imala po Ustavu SFRJ iz 1974. godine. Po njemu bila je potvrđena dvojna konstitutivnost Vojvodine, kao sastavnog dela SR Srbije, ali i konstitutivnost u Jugoslovenskoj federaciji. Pokrajine su u pravima bile skoro identične republikama; pokrajina nije bila država, ali je u praksi imala neophodne atribute za ostvarenje optimalnog autonomnog statusa. SAP Vojvodina je ovaj status uživala do 1988. godine, kada je na talasima srpskog populizma (6) on bio prvo reduciran, a zatim, ustavnim rešenjima, iz 1989. godine, sveden na veoma nizak nivo, da bi potonjim zakonima i političkim rešenjima režima Slobodana Miloševića, u praksi bio skoro potpuno poništen. Ove aktivnosti su i poraz komunističke ideje o punoj autonomiji Vojvodine, začetoj tokom Drugog svetskog rata, što pokreće određena pitanja o karakteru događaja iz takozvane „antibirokratske (jogurt) revolucije”. Ovo sam naveo ne zbog evaluacije ustavnih i drugih rešenja iz perioda Titove vladavine, već kao osnovu za poređenje stepena autonomije, koji se za Vojvodinu predviđa, traži, nudi, pregovara, poklanja i slično.

[nr]

Glogov kolac“ autonomiji Vojvodine i autonomiji Kosova (7), je donošenje Ustava Republike Srbije iz 1990. godine, u veoma nelegitimnoj atmosferi (8), gde su se iskazale dobro poznate „plebiscitarno-cezarističke“ aktivnosti, koje su u Srbiji negovane, podgrejavane i sprovođene nakon čuvene 8. sednice CK SKS, iz septembra 1987. godine, kada je u jednom staljinističkom igrokazu ustoličen novi „vožd u Srba“, Slobodan Milošević. U ovoj su se aktivnosti istakle perjanice srpske nacionalne inteligencije, glorifikovanjem Miloševića, upoređujući njega i njegovu ulogu u životu Srbije sa istinskim srpskim velikanima(9). Centralno pitanje u pisanju ustava bilo koliko se ovlašćenja treba podariti predsedniku republike. Naravno, ni ostali delovi ustava nisu zaboravljeni, a sve u cilju besomučnog osnaživanja koncepta centralizacije, kojoj su, očigledno je, pisci Ustava iz 1990. godine, bili veoma skloni.

[nr]

____________________________________________________

[nr]

6)Događaji iz tzv. “jogurt revolucije” od 5. i 6. oktobra 1988. godine, o tim događajima vidi: Sava Kerčov, Jovo Radoš, Aleksandar Raić. 1990. „Mitinzi u Vojvodini 1988. godine”, N. Sad, i  Slave Đukića. 1992. „Kako se dogodio vođa”,Beograd. Videti i: Vojvođanski klub. 2009. „’Jogurt revolucija’ 1988. Vojvodina od Ustava do Statuta”, Novi Sad

[nr]

7)AP Kosovo i Metohija su nakon okončanja ratnih dejstava 1999. godine, na osnovu Rezolucije 1244, Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, pod protektoratom međunarodne zajednice. U februaru 2008. godine, Kosovo je proglasilo nezavisnost, koju Republika Srbija ne priznaje.

[nr]

8) Ustav Republike Srbije od 28. septembra 1990. godine, donela je jednostranačka Skupština SR Srbije, pod geslom „prvo ustav pa izbori”.

[nr]

9)O ulozi srpskih intelektualaca u učvršćenju režima S. Miloševića, vidi: Duško Radosavljević. 2001. „Elite i transformacija“, Novi Sad

[nr]

____________________________________________________

[nr]

Ustavnim odredbama o autonomnim pokrajinama nije predviđeno zakonodavno ovlašćenje za pokrajine, čak ni u onim oblastima gde pokrajine imaju autonomnu normativnu nadležnost, prema tom istom ustavu! Dalje, nisu propisana, kao što je praksa u državama koje u svom sastavu imaju autonomije, koja su to „pojedina pitanja” koje pokrajine svojim aktima autonomno uređuju! U praksi su se ta pitanja rešavala republičkim zakonima, iz čega je sledilo logično (pravno/političko/politikološko/ zdravorazumsko) pitanje – u čemu se ogleda autonomija pokrajina? Istovremeno su donošeni zakoni koji su derogirali autonomiju pokrajina (njih je doneto oko 120; posebno su donošeni na štetu AP Vojvodine, jer se u AP Kosovo i Metohija nije ni pokušao ostaviti privid pokrajinske samouprave), kršeći, dakako, Ustav R Srbije, tako da, a sve u skladu sa protiv-ustavnom praksom, AP Vojvodina nije imala ni svoje izvore prihoda, iako je to, treba li to posebno naglasiti, Ustavom iz 1990. godine bilo predviđeno.

[nr]

Da li je regionalizacija Srbije jedan od kriterija, ili domaćih zadataka za tu državu na njenom dugom putu pristupanja EU, za koje članstvo je, kao što je poznato, podnijela službeni zahtjev 22. decembra 2013. godine?

[nr]

DSR: Ulazak u Evropsku uniju se sagledava sa dva bazična nivoa: vertikalni i horizontalni. Prvi nivo je ispunjenje tzv. “Kopenhagenskih uslova”, domen izgradnje demokratije i institucija za zaštitu ljudskih prava, uspostavljanje efektivnih mehanizama tržišne ekonomije, te prihvatanja pravnih tekovina Evropske unije – acquis communautaire(10).

[nr]

Problem sa većinom nosilaca političkog mandata u Srbiji, proteklih godina, je što ovaj proces  razumeju samo kao dobijanje sredstava iz pretpristupne pomoći, a posle toga iz evropskih strukturalnih fondova. Ovaj, vertikalni proces približavanja se kolokvijalno  naziva EU-izacijom, on je  politički projekat, a izvode ga političari i/ili dobri birokrati. Problem sa njim je što on obuhvata vrlo mali broj onih koji stvarno ulaze u EU – to su političari, delovi establišmenta, gornji slojevi birokratije, te vrlo mali broj stanovnka. Iskustva govore da je malo verovatno da će se proces pridruživanja ostvariti samo kroz:

[nr]

–     proliferaciju zakonodavstva harmonizovanog sa prethodno prevedenim desetinama hiljada standarda i normi EU,

[nr]

–    proizvođenje nekoherentnih i sa evropskim ciljevima neusaglašenih nacionalnih strategija razvoja,

[nr]

____________________________________________________

[nr]

10)Vidi: Duško Radosavljević/Nikolina Matijević. 2011. „Evropska unija – Razvoj, institucije, proširenje“, Novi Sad

[nr]

____________________________________________________

     

  • dekorativno uspostavljanje institucionalnih aranžmana – koji teško mogu da obezbede ostvarivanje razvojnih ciljeva kroz relativno demokratsko upravljanje;

–    spinovanje, preko lica bliskih vlasti, svedočanstava o uloženim naporima i relativnim reformskim rezultatima, koji se stalno umnožavaju, ali se mogu u punoj meri efektuirati jedino posle prijema u članstvo;

[nr]

–    politikantsko zaklinjanje na evropske vrednosti – bez njihovog stvarnog usvajanja.

[nr]

Drugi nivo je horizontalni, reformski proces, ukupan uticaj evropskih vrednosti na privredni i svaki drugi razvoj; na delovanje institucija, na odnose u društvu, sve ono što čini kvalitet života običnih građana. Ovaj proces se naziva evropeizacija, i od ovoga procesa, koliko njega uspemo savladati, zavisiće, ponajviše, vreme prijema Srbije u Evropsku uniju.  To je tako jer, postoje određene vrednosti koje se označavaju kao evropske vrednosti – mir, demokratija, ljudska i manjinska prava, održivi razvoj. Ako su one i naš sistem vrednosti, mnogo smo bliže EU, rešavamo i neka od naših bazičnih problematičnih pitanja, procesa završetka reformi u društvu, saniramo efekte zakasnele tranzicije, stabilizujemo krhke demokratske instutucije i institucije za zaštitu ljudskih prava, osposobljavamo ekonomiju i stvaramo uslove za održivi razvoje. Ulazak u EU je deo smislene unutrašnje politike, zasnovane na strukturnoj promeni zemlje da prihvati izazove budućnosti, ne svakodnevno prpeucavanje na spoljno-političke teme. I, naravno, uz podsećanje: “Ne može da se promeni Srbija, a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija, svako od nas mora da se promeni – u svom pristupu problemima, u mentalitetu, u svojim radnim navikama… jer Srbija, to je zbir svih nas. Prvo, da budemo pozitivni ljudi i da ne mislimo šta god dođe nepoznato to mora da je neki neprijatelj smislio. Ili šta god ne razumemo, da mislimo da je to protiv nas.”¹¹

[nr]

Evropski standardi i norme nisu obavezni, oni su nezaobilazni, kao vodiči, kao dobri saveti i parametri, čija bi inkorporiranost u naše domaće aktivnosti, dovela do optimalizacije naših razvojnih mogućnosti, do novih razvojnih politika, posebno na regionalnom i lokalnom nivou.

[nr]

Mora se uspostaviti funkcionalan proces decentralizacije i regionalizacije Srbije, jer je proces evropeizacije toliko širok, da se mora podeliti sa organima regionalnih i lokalnih samouprava. Ovaj proces ne sme, po svojoj suštini ni ne može, biti ekskluzivna aktivnost samo centralnih vlasti, jer je to onda – nemoguća misija. Lokalne vlasti moraju odgovarati za onu vrstu potreba, koje se fomiraju kao realne i konkretne potrebe građana, udruženja i strukovnih organizacija, koje idu u cilju poboljšanja kvaliteta življenja na lokalnom nivou, kojima se obezbeđuju evropski standardi, a čime se, takođe, učvršćuje i godinama erozirani humani i socijalni kapital u ovoj zemlji.

[nr]

____________________________________________________

[nr]

¹¹Zoran Đinđić

[nr]

_____________

[nr]

To znači, neophodna je izmjena Ustava Srbije. Za kakvu poziciju Vojvodine se Vi zalažete u novom srbijanskom Ustavu i da li je takvo ustavno rješenje kompatibilno sa kriterijima EU?

[nr]

  DSR:Autonomna Vojvodina je osobeno višenacionalno i istorijski utemeljeno područje, koje samo u federativnoj državnoj zajednici, sa visokim stepenom decentralizacije državnih funkcija i razvijenom lokalnom samoupravom može postići optimalni razvoj. Kao ravnopravnom konstituensu takve zajednice, njoj pripada sva zakonodavna, izvršna i sudska vlast, sem one koju konstituensi prenose na zajedničke institucije radi ostvarenja osnovnih državnih funkcija. Njeno je neotuđivo pravo da sama raspolaže svojim prirodnim resursima i radom stvorenim vrednostima i da samostalno vodi svoju kulturnu politiku čije je temeljno načelo jednakopravan i skladan razvoj svih njenih nacionaknih kultura.”¹²

[nr]

____________________________________________________

[nr]

¹²Duško Radosavljević. 2013. „Pogled s leva“, Novi Sad, str. 117

[nr]

____________________________________________________

[nr]

Da li će neko u ime Srbije morati izgovoriti “najskuplju srpsku reč“, odnosno da prizna Kosovo kao jedan od uvjeta pristupanja EU?

[nr]

DSR: U sledećih pet, šest godina neće morati. Onda će se već naći neki političar sa dugogodišnjim „patriotskim stažom“ koji će to uraditi. Kandidata je već sada mnogo. Najveći kandidat, sadašnja vlast u Srbiji.

[nr]

Kako vidite aktuelnu politiku Srbije u oblasti očuvanja prava nacionalnih zajednica, naprimjer?

[nr]

DSR: Nedovoljnu. Nepromišljenu. Neefikasnu. Neiskrenu. Srbija se Ustavom iz 2006. godine odlučila da bude država jednog naroda. Ostali se tolerišu, u formi građana, što povlači par pitanja – da li su Srbi građani? Da li građani imaju imaju nacionalnost, npr. Mađari, Romi, Bošnjaci, Albanci, Hrvati, Slovaci,…? Gde se dedoše Jugosloveni i Vojvođani sa popisa, koji po jednoj opskurnoj ministarskoj pojavi ne postoje? Gde su zaštićena mesta za pripadnike građana u srpskom parlamentu? Zašto se insistira na pojmu NACIONALNA MANJINA a ne NACIONALNA ZAJEDNICA, posebno u Vojvodini? Da li je došlo do nagodbe režima i političkih predstavnika određenih zajednica? Itd.

[nr]

Da li su srpski intelektualci odigrali relevantnu ulogu u razbijanju Jugoslavije i da li, pri tom, nije bilo dovoljno kritične mase onih koji su bili za očuvanje bivše zajednicke nam države?

[nr]

DSR: Sledeće aktivnosti srpskih intelektualaca su, bitno doprinele raspadu druge Jugoslavije¹³: a) pojava “Memoranduma” SANU; b) nacionalna homogenizacija u Srbiji – “događanje naroda” i “antibirokratska revolucija”; c) relativizovanje pojma Jugoslavija; d) prihvatanje i opravdanje ratne opcije.

[nr]

Intelektualna “zabrinutost” za svoju naciju, njen ugroženi položaj, razvoj i budućnost, predstavljala je osnovno opravdanje za početak rata, neizbežnog sredstva da se narodi podele, da ne žive zajedno, ili jedni pored drugih, da ne sarađuju, mimo racionalnih razloga za ovakva ponašanja i nasuprot elementarnoj logici samoodržanja naroda na ovim prostorima. Pozivanjem na “narodni suverenitet“, “modernu demokratsku nacionalno zasnovanu državu“, “pravedne granice“, intelektualci su opravdali raspad druge Jugoslavije i sve konsekvence proizašle iz ovoga čina, u prvom redu rat. Krvavim raspadom uništena je, u osnovi evropska, ideja povezivanja južnoslovenskih naroda u političku i državnu zajednicu širih razmera, koja bi omogućila i uključenje u najznačajnije evropske i svetske integracione tokove.

[nr]

Zadovoljstvom zbog raspada jugoslovenske  državne zajednice, u kojoj su ovi narodi živeli sedamdeset godina, prikrivala se činjenica da je prethodna zajednička država u trenutku raspada još uvek imala znatne kapacitete za modernu i demokratsku transformaciju, kao retko, usuđujem se reći, možda nijedna od zemalja istočne ili srednje Evrope, sa sovjetskim tipom organizacije političkog i ekonomskog sistema. Umesto intelektualnih napora i predloga za takvu transformaciju, koja je zahtevala više energije, znanja i stručnosti, kao i sposobnosti komuniciranja i razumevanja sa naprednim nacijama zapadne Evrope i sveta, srpski intelektualci su izabrali pravac koji je njima zadavao najmanje problema da ga teoretski definišu i ponude političarima za izvođenje – pravac redefinisanja nacionalnih interesa, povezan sa razbijanjem optimalne državne zajednice za srpski narod – federalne Jugoslavije.

[nr]

Jugoslaviju je imao ko da brani, ali su snage haosa bile bolje organizovane, brutalnije i jače.

[nr]

____________________________________________________

[nr]

¹³Više o tome u: Duško Radosavljević. 2001. „Elite i transformacija“, Novi Sad

[nr]

____________________________________________________

[nr]

Postoji li u Srbiji fobija da je “Vojvodina država u pripremi” i ko fabricira istu (fobiju)?

[nr]

DSR: Realno ta opasnost ne postoji, jer se nijedna politička opcija u Vojvodini ne zalaže za otcpeljenje. Druga je stvar što se mnogi ozbiljni politički razgovori u Srbiji uopšte ne vode! Recimo – novi ustav, zbiljski prilaz evro-atlantskim integracijama, multikulturalnost, evropeizacija Srbije, decentralizacija, regionalizacija ili federalizacija države, reindustrijalizacija zemlje, program razvoja Srbije, itd. Ovakve ideje lansiraju isti onakvi mudraci koji su već „navukli“ stanovnike na formulu – danas SAO, sutra otcepljenje. Naravno, oni igraju na opštepoznatu činjenicu, što obilato zloupotrebljavaju, na koju upozorava Milan Podunavac, „Srbija ima snažnu antifederalističku tradiciju, a to bi upravo mogao biti institucionalni okvir koji bi olakšao oblikovanje političke kulture koja je uslov normalne reprodukcije multikulturalnog društva, kakvo Srbija jeste po svom socijalnom aspektu“(14).

[nr]

Na samom kraju, Vojvodina je prostor gdje živi tridesetak etničkih grupa. Da li se Vi, s obzirom na javno izjašnjavanje o svom identitetu, s jedne strane, te politiku Srbije u oblasti očuvanja prava nacionalnih zajednica, s druge, osjećate manjinom u toj Pokrajini, pa i u Srbiji?

[nr]

DSR: Rekoh, želim da budem pripadnik RACIONALNE, ne NACIONALNE ZAJEDNICE! Takođe, kako je to rekao Danilo Kiš, „Jer želim da živim u miru sa samim sobom a ne sa svetom“(15). Veliki srpski glumac, Ljuba Tadić, je to ovako rekao: „Pridružio sam se ovima kojih je malo, jer bi oni mogli biti u pravu. Ovih kojih ima mnogo, sigurno nisu.“

[nr]

Da, osećam se manjinom. Sam sam to izabrao. Samo, nisam baš tako ni sam.

[nr]

____________________________________________________

[nr]

14)Milan Podunavac. 2006. Poredak, konstitucionalizam, demokratija, Čigoja, Beograd, str. 173.

[nr]

15)Danilo Kiš, 1987. „Psi i knjige“, u: „Grobnica za Borisa Davidoviča“, Beograd

[nr]

____________________________________________________

[nr]

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

[nr]

DSR: Takođe. U razgovoru se daleko stiže.

[nr]

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (628)