KORNJAČA I ORGANIZACIJA
[nr]
Dame i gospodo,
Drugarice i drugovi,
[nr]
Hvala Vam što ste mi pružili mogućnost da kao Sremac i Vojvođanin, po geografskom poreklu i političkoj pripadnosti, a, kao politikolog po obrazovanju, pozdravim ovaj skup, i podelim sa Vama određene impresije, koje imam u vezi sa temom ove konvencije.
[nr]
Sada već daleke 1990. godine, tačnije, 07.-og aprila, u Zagrebu sam prisustvovao osnivanju Sociajldemokratskog saveza Jugoslavije, kao član Inicijativnog odbora za osnivanje Socijaldemokratskog saveza Vojvodine. Ono što me je iznenadilo, bio je zaštitni znak nove partije – kornjača, za koju sam tada smatrao da je samo simbol sporosti, ne i mudosti i stabilnosti promena, kako su to agilni organizatori tvrdili. Drugo iznenađenje je bilo obraćanje skupu Milovana Đilasa, kojemu su organizatori, između mnogih uglednih gostiju, eminentnih boraca za ljudska prava, dodelili istaknuti mesto u listi govornika. On je tada rekao, da je socijaldemokratska partija koju pravimo jeste nešto što je najkvalitetnije i najvrednije u političkom životu, ali da je to samo 5% predviđenog političkog uspeha. Ostalo je rad na organizaciji, a, onda se šeretski nasmejao i rekao nam je, da mu poverujemo, da se on u organizaciju nešto razume. Mislio sam tada, sa nepunih 27 godina, da iz starog revolucionara i disidenta, govori cinizam. Danas, dvadeset dve godine posle toga, više nego ikad sam siguran da je Đilas bio u pravu, po običaju, ali da smo ga slabo slušali.
[nr]
Od Subotice 2004. godine, prisustvovao sam u raznim ulogama sesijama Vojvođanskih konvencija. U prve dve kao aktivan organizator, na III konvenciji i danas kao politikolog, koga zanimaju fenomeni organizacije političkog života u Vojvodini i Republici Srbiji. Uočio sam dva procesa – prvi, to je proces radikalizacije zahteva učesnika konvencija, i, drugi, (ne)učestvovanje relevantnih političkih partija na ovim skupovima. Pođimo od prvog procesa – zalaganje za federalizaciju države može biti novost, ali sigurno nije nelegitimno. Nije nelegitimno ni traženje nezavisnosti, ako se ne spominje sila. Nije tek problem ni traženje referenduma o ustavno-pravnom i političkom statusu Vojvodine, moraćemo se navikavati i na veće provokacije u političkom životu. Ako, neko ovakve inicijative shvata kao takve. Drugi, jeste ”igranje coce” određenih ”autonomaških” partija, kao i partija nacionalnih zajednica, koje su ove konvencije koristile u prilikama opadanja izbornih rejtinga i/ili za jačanje koalacionog kapaciteta, odnosno, za trgovinu političkim plenom, a, na štetu Vojvodine!
[nr]
Pitanje koje mi se uvek nametalo je sledeće – kako ove ili slične ideje o autonomiji ostvariti, i ne manje bitno, s kim? Imajući u vidu da je puna ostvarenost autonomomnog statusa Vojvodine veća od programskih načela partija koje egzistiraju u našoj sredini, da po ko zna koji put vidimo prodaju vojvođanskih interesa istih u izbornoj kampanji, kao i farisejsko ponašanje nekih novokomponovanih dušebrižnika, da bolno zvuči NEDOSTATAK partije koja bi se istinski borila za interese Vojvodine, ne verujem da se zadatak koji su sebi postavili organizatori ove Konvencije može ostvariti bez jakog i organizovanog pokreta, koji će biti sposoban da iznedri respektabilan izborni rezultat, kako u Skupštini Vojvodine, tako i u parlamentu Srbije. U političkom životu si jak onoliko koliko birača vežeš za svoju opciju, tačnije, onoliko koliko mandata ostvariš u određenim parlamentima. Stoga, imajući u vidu da su ovi izbori, kao i mnogi drugi pre ovih, za Vojvodinu izgubljeni, mora se pronaći ona forma političkog organizovanja koja će pitanje Vojvodine legitimno postaviti u nedležnim parlamentima!
[nr]
Na kraju, ova politička borba će biti duga, u njoj će učestvovati mnogobrojni politički subjekti, čiji stavovi ne moraju nužno biti i identični, zato, završimo sa parafraziranim podsećanjem – ”autonomaši su različito tumačili autonomiju, treba raditi da se ona ostvari”.
[nr]
PROF. DR DUŠKO RADOSAVLJEVIĆ
predsednik Vojvođanske politikološke asocijacije