Želim da se zahvalim na pozivu da učestvujem u radu 4. Vojvođanske konvencije. I to je za mene izuzetna čast. Pozdravljam učesnike i učesnice. Mislim da je zanimljivo, meni je zanimljivo u svakom slučaju, da sam prva žena koja sad govori, s obzirom da smo počeli u 10h. Mislim da je to isto važno. Ja spadam u jednu prema procenama od 200.000 vojvođanki koje su od u periodu od 91-93, otišli iz Vojvodine. Ja sam ono što se zove dispora, ili polu-dijaspora, pošto često dolazim ovamo. Ta distanca mi možda omogućava, možda ne omogućava, da uopšte ništa ne razumem. Ali mi se čini da mi pomaže da bolje vidim od onih koji su dnevno u problemima preživaljavanja, i političkog i ekonomskog i porodičnog itd. Šta je moj prvi utisak kada dođem ovamo, redovno, svih ovih 20 godina? Prvi utisak da je Vojvodina sve više siromašna. To siromaštvo je opipljivo. Ne samo vidljivo, ono je opipljivo. I ne samo put od Vršca dovde, već i put od Pančeva odakle sam ja došla pokazuje, razmere tog zastrašujućeg siromaštva.
[nr]
Nekoliko učesnika je govorilo pre mene da je Vojvodina postala nerazvijeni deo države, kojoj mi sada pripadamo, koja se zove Srbija. Ja hoću samo da Vas podsetim (ja sam bila prvo inženjer, a posle sociolog ja volim brojeve), prema podacima svetske banke 90-te godine, Vojvodina je prema tri najbitnija civilizacijska parametra bila, u vrhu tadašnje države, i to je nacionalni dohodak, to je nivo pismenosti, to je deo stanovništva koji žive ispod linije siromaštva ili linije bede-zavisi kako prevedete. Znači, nije dovoljan samo bruto nacionalni dohodak, već se uzimaju ova tri parametra kao najvažnija. Po sva ta tri pokazatelja Slovenija je imala oko 5.000 $ po podacima Svetske banke 90-te, Vojvodina 3.010, Srbija 2.200. Od čega je finansiran rat koji je počeo ovde antibirokratskom revolucijom ili jogurt revolucijom, kako hoćete? Rat se finansira novcem, rat se ne finansira idejama. On se sprema idejama, ali se rat finansira novcem. Neko mora da plati benzin, neko mora da plati oružje, neko mora da drži na platnom spisku škorpione, koliko ja imam informacije to je bio novac iz Vojvodine. Znači, i za siromašni deo počinje rat, a plaća ga bogati deo. Moguće da nisam u pravu, ali to su brojevi koji jesu nemilosrdni. Vojvodina je ‘81., ja ne znam kakvi su bili rezultati popisa ‘91., Vojvodina je imala 5,8%, dok je Srbija imala duplo 11,8, nepismenih. Vojvodina je imala manje od 10% stanovnika koje je živelo ispod linije siromaštva, Srbija je imala 24% stanovnika uže Srbije koji su živeli ispod linije siromaštva. U sva ta tri pokazatelja Vojvodina je bila iza Slovenije, Vojvodina ja kažem opet, prvi moj utisak kada dolazim ovde, jeste to opipljivo a ne smo vidljivo, siromaštvo. Iz čega nastaje samopoštovanje pojedinca u zajednici. Pa nastaje iz bogatstva, nastaje iz uspešnosti, nastaje iz pismenosti. Vojvodina je to izgubila. Odnosno, Vojvodina je to pustila da izgubi. Svim tim prednostima koje je imala, ona je za ovih, pazite dvadeset godina je prošlo, ona je došla do toga da ona koja nikad nije bila gladna, koja nema generacijski (Pastor više nije tu) 300 godina dominantno nema više sećanje na glad. Došlo je do toga da bude gladna, da B92 kuva po nekad moćnim i bogatim selima i deli, ne znam, nešto kao čips, mislim, nešto dele, Ja sam to gledala, ja sam to videla. Znači, time se urušava samopoštovanje i urušava se mogućnost da u stvari išta promenimo. Vojvodina nije imala sećanja na glad, ali je zato bila žrtva onih koji su imali transgeneracijsko sećanje na glad. Koji su bili željni i hrane, i vlasti i časti i statusa i svega. Njih je vrlo teško zaustaviti.
[nr]
Da li smo mi Vojvođani glupi kada smo sve to dozvolili da se desi? Ja sam dugo mislila da jesmo. Neovisno na obrazovanje, da nemamo sećanje na glad, da su živele sve te nacije zajedno, da smo imali pet jezika, pa dva pisma. Danas imamo jedan jezik, samo ćirilica itd. I posle puno rada i razmišljanja, posle informacija, znanja, razumevanja, to su ta tri nivoa, ja sam došla do toga da mi, eto ja, barem za sebe mogu da kažem, nisam glupa, nego ja nisam mogla ni da zamislim, a mislim da ni veliki deo stanovnika Vojvodine nije mogao ni da zamisli šta su oni bili u stanju da urade. Vojvodina jeste antifašistička, Vojvodina jeste partizanska, Vojvodina jeste imala baze u kojoj je stradao moj deda u Varadinu. Ali molim Vas, to je samo deo prošlosti. Današnja sadašnjost da su: sva tri najtraženija haška optuđenika uhapšena u Vojvodini, a ne u Srbiji ili Bosni. To je isto neka nova realnost sa kojom treba da se suočimo. Ja podržavam znanje, još jednom moram ovako, pošto ja jesam neko ko predaje i ko veruje u snagu znanja itd. To je jedna možda od šansi i za Vojvodinu, ne samo poljoprivreda, nego to transgeneracijsko poštovanje znanja. Možda je to jedna od šansi za Vojvodinu, jedna od šansi za Preokret, govorim sada i kao članica vojvođanskog upravnog odbora LDP-a od februara meseca ove godine.
[nr]
Ali, ipak, moram sada to da kažem, taj nivo pismenosti, to ide iz moje profesije, iz toga u šta ja verujem, šta ja radim. 1931. godine Vojvodina je imala 20,9% nepismenih, Srbija je imala 65,1%. Uprkos velikim migracijama 1918, 1941, 1991-99, još uvek mislim da Vojvodina ima potencijal, da u ovoj državi koja se zove Srbija, i neka to bude moja utopija, uz ovako velike razlike, one su moguće od 1918, 1941, 1991, tako velike razlike su moguće da se drže na okupu samo silom. I to mi živimo. Možda u nama postoji to nešto da ćemo to možda nenasilno uspeti da to prevaziđemo. Mislim da je referendum jedan od puteva.
[nr]
PROF. DR JANJA BEČ NEUMANN
LDP – Preokret