May 3, 2017

Rekonstrukcija vlade – Predigra za Vučićevo “Konačno rešenje”

Rekonstrukcija vlade – Predigra za Vučićevo “Konačno rešenje”

Iz današnje perspektive posmatrano, takozvana rekonstrukcija Vlade, samo je detalj iz šireg plana uspostavljanja autoritarne vladavine Aleksandra Vučića. Obuhvat i konačni cilj te vladavine očito podrazumeva nekoliko faza, koje vredi navesti po dosadašnjoj i očekivanoj hronologiji: a) stavljanje koalicionih partnera pod potpunu, javno demonstriranu, kontrolu, b) izmeštanje stvarne vlasti iz oficijelnih institucija, c) preuzimanje vlasti od strane “bočnih” i partijskih organa vlasti, d) zatvaranje svih kanala informisanja koji nisu pod kontrilom državnih i paradržavnih institucija/organizacija, e) osvajanje potpune vlasti u Vojvodini, f) ukidanje Vojvodine kao pokrajine.

 

U razradi ovih tvrdnji, ima smisla ići korak po korak. Prvi korak bi moralo biti podsećanje da u procesu rekonstrukcije svake vlade glavnu reč vodi Premijer, kao osoba koja ima mandat za sastavljanje vlade. Premijer najavljuje rekonstrukciju, objašnjava razloge za nju, kao i principe na kojima će se zasnivati. Rekonstrukciju vlade nekad prati i izmena u kratkoročnim i srednjoročnim planovima/prioritetima, dok se izmene dugoročnih planova/prioriteta sprovode na izborima.

 

U našem slučaju, rekonstrukciju vlade je najvaljivao, obrazlagao i objašnjavao Aleksandar Vučić, koji je po funkciji “prvi potpredsednik Vlade”. Po važećem Ustavu Republike Srbije, kao i po važećem Zakonu o Vladi – funkcija “prvi potpredsednik vlade” – ne postoji. Ova funkcija je “na mala vrata” uvedena Poslovnikom Vlade. Time je, na osnovu internog akta, uvedena nova fukcija koju ni Zakon o Vladi ni Ustav ne poznaju, što postaje ozbiljan problem tek kada nosilac te funkcije iskorači iz njenih okvira i učini je oficijelnom i dominantnom. To je, ujedno, oprobani nedemokratski način za uspostavljanje dominacije organa ili nosioca funkcija koji nikada nisu jasno definisani kao organi vlasti. Možda je upravo ovaj detalj najbolja ilustracija situacije u kojoj se nalazimo. Čovek koji se predstavlja i koga i domaća i strana javnost prihvataju kao “Prvog potpredsednika vlade”, u suštini je uzurpirao poziciju predsednika Vlade, što i pozicija i opozicija, kao i javnost – prihvataju.

 

Druga stvar, koja je, po slovu Zakona, još ozbiljnija je prekoračenje nadležnosti Aleksandra Vučića kao potpredsednika Vlade. Naime, u Zakonu o Vladi, doslovno stoji: ” Predsednik Vlade određuje potpredsednika Vlade koji ga zamenjuje za vreme odsutnosti ili sprečenosti sa svim ovlašćenjima predsednika Vlade, izuzev ovlašćenja na predlaganje izbora ili razrešenja člana Vlade”. U maločas pomenutom Poslovniku Vlade stoji formulacija koja je drugačija od one u Zakonu, ali se u pogledu “rekonstrukcije Vlade” svodi na isto: “Predsednik Vlade odlukom određuje jednog potpredsednika Vlade za prvog potpredsednika Vlade , koji ga zamenjuje za vreme odsutnosti ili sprečenosti sa svim ovlašćenjima predsednika Vlade, izuzev ovlašćenja na predlaganje izbora ili razrešenja člana Vlade…”. U oba slučaja se ističe da potpredsednik, makar bio i “prvi” nikako ne može da predlaže izbor ili razrešava članove Vlade. Ističe se i da on ima pravo da zamenjuje predsednika Vlade samo kada je odsutan ili sprečen da vrši svoju funkciju. Ako to imamo u vidu, legitimno je da se pitamo gde je to Dačić ovih dana/nedelja/meseci, ali i šta ga to sprečava da obavlja svoju dužnost predsednika Vlade. Postaje jasnija i cela ujdurma sa Vučićevom “uzdržanošću” u vreme smene Dinkića, što će reći da je on i te kako svestan da (makar formalno) ON ne sme nikog, ni direktno ni indirektno, da smenjuje. Gde smo, onda sa Stros Kanom, Mlađanim Krstićem i Guzenbauerom? Ko, ili Šta, daje pravo Vučiću da te ljude predlaže, da imenuje ministre za odstrel i uzdizanje, da mesecima podiže teziju oko rekonstrukcije Vlade u medijima i u javnosti? Najmanje je važno što će Dačić, kao marioneta sopstvenog pomoćnika (“prvog potpredsednika”), pred Skupštinom formalno izgovoriti te predloge za imenovanja ministara. Suštinski je važno to što su oficijelne nadležnosti izmeštene, što uvek ukazije na vaninstitucionalnu vlast, nad kojom niko nema kontrolu. U prilog tome su i istupi ministarke Mihajlović, gradonačelnika Novog Sada i drugih funkcionera SNS, koji očito usmeravaju javno mnenje ka rešenjima koja suvereno najavljuju, iako ni jedno od tih rešenja ne spada u njihovu nadležnost. Tako se gradonačelnik Novog Sada ne bavi bezbednošću, nezaposlenošću, niti ostalim gorućim problemima Novog Sada, već “visokom politikom”, gde mu je očiti prioritet rušenje aktuelne pokrajinske vlasti.

 

Vučić je, tako, izuzetno preciznim planiranjem, Tomislava Nikolića izmestio iz procesa bilo kakvog odlučivanja jer mu je dao da se igra Predsednika (bez suštinskih ovlašćenja), koristeći to kao argument da ga ukloni i sa čela SNS. Isto tako precizno, odstranio je iz procesa odlučivanja u Vladi koalicione partnere, svoje kolege potpredsednike, kao i članove Vlade, ali i samog predsednika, koji jedini direktno pred Skupštinom snosi odgovornost za rad Vlade.

 

Zašto je to uopšte važno u ovoj ludoj zemlji iz koje je, po mnogima, jedino pametno – otići? Možda prosto zato da pametno odreagujemo na ujdurmu koja se odvija paralelno sa ovim “mic-po-mic” preuzimanjem vlasti jednog čoveka.

 

Pri tome, mislim na mrcvarenje Javnog servisa Vojvodine. Kao što je pokrajinska vlast umrtvljena finansijskim iscrpljivanjem od strane Republike, tako se i Javni servis Vojvodine iscrljuje prvo finansijski, da bi se uskoro Pokrajina optužila da ne vodi računa o svom javnom servisu. Nakon toga, Javni servis Vojvodine će, ili biti osuđen na lagano odumiranje, ili će, pod pritiskom Brisela biti sveden na minimum koji formalno zadovoljava EU: ostaće programi na jezicima vojvođanskih manjina, dok će program na srpskom jeziku biti postepeno ukinut, kao značajna (stvarna, a još više potencijalna) prepreka ka potpunoj medijskoj kontroli “srpske” javnosti u Vojvodini, bez koje bi ukidanje Vojvodine kao pokrajine išlo znatno teže.
Pri tome, Vučić je, za sada, uspeo da poništavanje pokrajinske vlasti predstavi javnosti kao “rušenje Pajtića”. Imajući u vidu njegovu sklonost ka dugoročnom planiranju, “igrankama sa Zakonom i Ustavom”, kao i očitu alavost prema vlasti, logično je pretpostaviti da mu cilj nije Pajtić, niti bilo ko iz pokrajinskog rukovodstva. Cilj mu je – potpuno izbrisana Vojvodina. Računica je jednostavna i čudovišna: jednu pokrajinu je izgubio, drugu će da “osvoji”. Drugim rečima, kao što je umeo da od, formalno malo značajne, funkcije “prvog potpredsednika Vlade” napravi ključnu figuru vlasti, jasno je da lako može od pokrajinskih organa u koje bi bili imenovani njegovi ljudi napravi marionetske organe, kojima lako može pasti na pamet i da se samoukinu.

 

Imajući te neke detalje u vidu, čini se da bi bilo dosta uputno da se vojvođanske stranke pogledaju u ogledalo (što pre) i da zejednički krenu u odbranu ono malo oficijelnog identiteta Vojvodine koji nam je još preostao.

 

Jer, ako ne odbranimo ovo što imamo, teško da ćemo uspeti da osvojimo ono što još uvek nemamo.

 

Prvi test za sve nas je sudbina javnog servisa Vojvodine. Hoćemo li samo pisati saopštenja, ili ćemo preduzeti nešto konkretno?

 

dr Branislava Kostić
Autorka je predsednica Vojvođanskog kluba

IVVK

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>