May 3, 2017

SLOBODAN BUDAKOV

SLOBODAN BUDAKOV

Rizikujući da budem optužen za neskromnost, podsećam da sam na Trećoj vojvođanskoj konvenciji bio jedan od uvodničara, i da sam, obrazlažući predloženu rezoluciju, osnovni stav o tome šta Vojvodina hoće, a šta neće, sažeo u 6 reči: SA SRBIJOM – DA, POD SRBIJOM – NE!

 

Danas Četvrta vojvođanska konvencija, predloženom Deklaracijom radikalizuje taj stav, zahtevom da Vojvodina bude republika u sastavu Savezne, tj. Federativne republike Srbuje. O tom stavu se može raspravljati, ali bio on manje ili više radikalan, ipak ostaje samo STAV. A to nije dovoljno. Da bi on bio realizovan, treba i druge pridobiti za taj stav.

 

Isto je i sa pravom. Apsolutno sam uveren, da Vojvodina ima istorijsko i stečeno pravo, da ima sopstveni, samostalno donet konstitutivni akt, na osnovu kojeg bi vršila zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, ubirala prihode i raspolagala imovinom na svojoj teritoriji. Ali, IMATI PRAVO, takođe nije dovoljno.Treba i druge ubediti da priznaju to pravo. Drugim rečima, Vojvodina promenu svog ustavnog položaja ne može ostvariti sama. Biće uvek preglasavana, sve dok ne nađe sagovornike i saborce i izvan Vojvodine. Zašto ukazujem na ovo?

 

Da bi se promenio ustavni položaj Vojvodine, mora se doneti nov Ustav. A da bi se promenio Ustav, neophodna je dvotrećinska većina u parlamentu Srbije. Sudeći po situaciji na političkoj sceni Srbije, nema mnogo izgleda ni sada, a verovatno ga neće biti ni posle izbora, da se ostvari takva većina. Još gore će biti, ako se takva većina, ipak postigne. Jer, tada ćemo dobiti jos gori Ustav od ovog sadašnjeg. Naime, sve dotle dok političke stranke budu imale monopol na ustavotvorstvo, Srbija neće doći do modernog, demokratskog ustava. Neophodno je ukinuti taj monopol, jer ustav nije stvar samo političkih partija, nego svih građana. Zato u ustavotvornom procesu, treba da učestvuju i druge institucuje, nevladine organizacije, stručna društva. Podsećam, da su 2005. i 2006. godine, neke nevladine organizacije i stručna udruženja, na okruglim stolovima i drugim skupovima, izričito isticali, da novi ustav treba da donese ustavotvorna skupština.

 

(Lično mislim, da bismo lakše dobili sagovornike i saborce za stav da Vojvodina bude federalna autonomna pokrajina, sa zakonodavnom, izvrsnom i sudskom vlašću, sopstvenim izvornim prihodima i imovinom, sve to u sastavu Savezne Republike Srbije. O tome se, takođe, moze raspravljati, ali i to ostaje samo stav, a to, kao sto sam već rekao, nije dovoljno.)

 

Zbog svega toga što rekoh, predlažem da naš Koordinacioni odbor, što pre uspostavi kontakt sa pomenutim nevladinim organizacijama, radi inicijative, da se na seriji okruglih stolova, otvori ustavno pitanje i da iz toga izraste USTAVOTVORNI POKRET. Jer, 2006. godine, pomenuti skupovi su ostali međusobno nepovezani, nisu se pretvorili u akciju i zato su bili ignorisani.

 

Ovo sto predlažem, moglo bi možda i prikupljanjem 100.000 potpisa da prisili predsednika Republike, odnosno Skupštinu Srbije, da raspiše referendum sa postavljenim pitanjem: ”Da li ste za to da novi ustav donese ustavotvorna skupština?” Naravno, na tim okruglim stolovima, trebalo bi definisati i način izbora delegata za ustavotvornu skupštinu, s tim da on bude bitno dugačiji od izbora za parlament. To znači da bi izborne jedinice bili i univerziteti, druge naučne institucije, stručne, nevladine organizacije, sindikati i sl.

 

Znam da ovo sto predlažem nije jednostavno i da će naići na otpor političkih partija, jer im baš ovakav partokratski politički sistem i te kako odgovara i braniće ga dok god mogu.

 

Ipak, čini mi se, da je to jedini način da dođemo do novog, modernog, demokratskog ustava. Bice potrebno mnogo napora i mnogo vremena, da se to ostvari, ali vredi se potruditi.

 

Nemam iluzija, da ćemo, u kontaktima sa tim snagama, sve njih pretvoriti u autonomaše, ali to su ipak ljudi, sa kojima se može razgovarati na osnovu argumenata, a ne na osnovu apriornih diskvalifikacija. Mislim, ne samo na položaj Vojvodine, nego i na opšta prava građana, da utiču na odluke vlasti i na kontrolu tih odluka, na položaj i prava opština i mesnih zajednica, na regionalizaciju i na sve drugo što je loše rešeno u sadašnjem Ustavu. Takođe, nemam iluzija da ćemo, već prvim novim ustavom, ostvariti sve svoje ciljeve o položaju Vojvodine u Srbiji. Ali, ni autonomija Vojvodine iz 1974. godine nije lako i brzo postignuta. Setite se Ustava iz 1946., Ustava 1963., ustavnih amandmana 1971. Možda nam i sad predstoji sličan put ka punoj autonomiji (republici) Vojvodine. Moramo biti spremni za upornu borbu, sa mnogo strpljenja, ali i odlučnosti.

 

Vojvodina i Vojvođani to zaslužuju.

 

SLOBODAN BUDAKOV
član Koordinacionog odbora sazivača

IVVK

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>