Ђорђе Стојшић је несумњиво најзначајнији политичар у сремскомитровачкој општини после Другог светског рата, истовремено је један од најпознатијих сремских политичара у послератном периоду. У Војводини био је на најодговорнијим функцијамапредседника Скупштина САП Војводине и председника ПредседништваПКСКВ, у Србији народни посланик и председник Одбора за пољопривреду, члан ЦК СКС у три сазива, члан ЦК СКЈ у једном сазиву, као председник Председништва ПКСКВ био је по функцији члан и учествовао у раду Председништва ЦК СКС и Председништва ЦК СКЈ од 1985-1988.
[nr]
Припада генерацији младих људи који су још као деца прекинули школовање и детињство и отишли у партизане да се боре против окупатора и његових сарадника, за ослобођење земље и изградњу новог праведнијег друштва, а одмах после ослобођења настављали школовање и укључивали се у рад и изградњу земље и остали верни идеалима које су усвојили у младости, кроз читав свој радни век, до краја живота.
У аутобиографији коју је недавно написао налазимо основне податке о његовом животу и раду. Рођен је 28. маја 1928 године у Јарку, општина Сремска Митровица, у трговачко-земљорадничкој породици, основну школу завршио је у Јарку, а прва два разреда гимназије у Руми, рат је прекинуо његово школовање.
[nr]
Врло млад, са петнаест година, ступио је у НОБ, јула 1943. године. Био је борац IV Војвођанске бригаде, првог батаљона III чете, која је била у саставу XVI војвођанске дивизије. Као и сви борци ових јединица,прешао је тежаки напоран пут и само захваљујући својој младости, могао је да преживи све голготе рата. Демобилисан је 18. X 1945. године. Члан Савеза комунистичке омладине постао је децембра 1943. а Комунистичке партије Југославије, августа 1945. Учествовао је 1946. године на изградњи пруге Брчко-Бановићи, а 1947. у две смене, на прузи Шамац-Сарајево, два пута проглашен за ударника.
[nr]
У послератном периоду наставио је школовање, завршио преостала два разреда до мале матуре, затим уписао и завршио учитељску школу у Сремским Карловцима. За све то време био је биран и ангажован у раду СКОЈА и Народне омладине у Сремској Митровици и Новом Саду. Радио је школске 1955/56. године као учитељ у школи Ј.Ј. Змај у Сремској Митровици, истовремено је волонтерски обављао функцију председника Општинског комитета Савеза комуниста, а од 1959 до 1962. био је на функцијама председника Општине и потпредседника Среза Сремска Митровица. Тада одлази у Нови Сад у Вишу политичку школу коју завршава 1964. и враћа се у Сремску Митровицу где ради на партијским функцијама организационог секретара Среза и политичког секретара Општинског комитета Савеза комуниста Сремске Митровице, на Петом конгресу Савеза комуниста први пут биран је за члана ЦК СКС ,а 1967. одлази на рад у Извршни комитет Покрајинског комитета СКВ где је био до краја 1968. године.
[nr]
Априла 1969. године у изборној јединици Сремска Митровица, изабран је за посланика Републичког већа (опште надлежности) Скупштине СРС, професионално обављајући функцију председника Скупштинског одбора за пољопривреду, шумарство и водопривреду. Због доношења Устава 1974, посланички мандати продужени су годину дана, тако да је овај мандат трајао 5 година.
[nr]
Априла 1974. године поново је изабран за председника Скупштине општине Сремска Митровица са мандатом од 4 године. Поред функције председника Скупштине општине Сремска Митровица, на VII Конгресу Савеза комуниста Србије изабран је и за члана ЦК СКС и за члана Председништва ЦК СКС. Функцију члана Председништва ЦК СКС обављао је волонтерски.
[nr]
У Нови Сад поново долази на рад 1978. године када је изабран за потпредседника Скупштине Војводине. Истовремено, половином 1978. на XI Конгресу СКЈ-у биран је за члана ЦК СКЈ. У новом мандату Скупшине Војводине 1982. биран је поново за потпредседника, а 1983. и за председника Скупштине Војводине са једногодишњим мандатом. Док је обављао дужност потпредседника Скупштине Војводине, био је истовремено и председник Покрајинског Савета за привредни развој и економску политику. Овај савет и Савет за друштвени развој, формирани су у свим републикама и покрајинама и на нивоу Федерације. Њихов основни задатак био је да разматрају и усаглашавају сва спорна питања везана за доношење многобројних системских закона у Федерацији, како би се што доследније и ефикасније остваривао Устав из 1974. године. На овим саветима су разматрана и усаглашавана и најзначајнија актуелна питања текућег привредног и друштвеног развоја земље и Покрајине.
[nr]
На VIII конференцији СКВ априла 1982. године изабран је и за члана Председништва ПК СКВ а априла 1985. и за председника ПК СКВ и његовог Председништва. На овој функцији остаје три године тј. до априла 1988. По истеку мандата председника, остаје и даље члан Председништва до 6. октобра 1988. године тј. до тзв. “Јогурт револуције”. Док је био председник Председништва ПК СКВ, био је по функцији и члан Председништва ЦК СКС и Председништва ЦК СКЈ. Исто тако, као председник Скупштине Војводине и председник ПК СКВ, по положају био је и члан Председништва САПВ.
[nr]
За учешће у НОР-у и преко 40 година рада, на професионалним политичким функцијама, Општине, Покрајине, Републике и Федерације, од чега скоро половина рада односи се на Општину и Срез Сремска Митровица, додељено су му многа признања и одликовања, ордени, медаље и плакете. Највише је ценио Плакету коју је добио на 25. годишњици ослобођења Сремске Митровице, која је први пут додељена десеторици заслужних грађана за лични допринос развоју града и општине. У образложењу је написано “ Плакета се додељује за постигнуте резултате и значајан допринос у индустријској изградњи и укупном привредном развоју општине”.
[nr]
Управо ово образложење је основна карактеристика његовог рада и ангажовања у деловању на одговорним политичким функцијама на којима је био. У периоду 1955 – 1967. био је на функцијама председника Општинског комитета СК, потпредседника Среза и председника Општине,, па после паузе и доласка са школовања, на функцији политичког секретара Општинског комитета, а то је време првих значајнијих послератних инвестиција у Војводини и ту је дошла до изражаја његова одговорност и упорност у изради основа дугорочне стратегије и развојне концепције Среза и Општине Сремска Митровица. Један од првих задатака био је реконструкција и модернизација затечене старе индустрије, а други, још значајнији задатак био је убрзани развој и интензивирање пољопривредне производње. После укидања сељачких радних задруга било је потребно формирати и организационо, кадровски и технички оспособити нове земљорадничке задруге, и путем кооперације са индивидуалним замљорадицима оздравити и интензивирати пољопривредну производњу. Формирана су прва пољопривредна имања за ратарство и воћарство, на пољопривредном имању “Пинки” подигнуте су тада највеће плантаже воћа и винограда на овим просторима.
[nr]
Приступило се реконструкцији и модернизацији свих пет погона у Дрвном комбинату, као највећем и најзначајнијем предузећу у Општини и у Срезу, по броју запослених, дохотку који је имао и извозу који је остваривао. У том периоду завршена је изградња Индустријске кланице „Митрос“, затим изграђена Шећерана са енерганом, после тога изграђена је савремена конзумна млекара и фабрика за производњу ивер плоча. У то време донета је одлука и обављене припреме за изградњу Фабрике целулозе и папира, изграђена нова трафо станица за рад нових индустријских капацитета, али и за град који се убрзано развијао.
[nr]
Изграђен је водовод и главни колектор канализације и створени предуслови за даљи развој града. Подигнута је нова зграда Поште, уређена је градска плажа, са кабинама и тушевима, отворен је, за то време, леп и модеран ресторан „Бриони“, почеле су припреме за изградњу хотела „Сирмијум“, трговина је реорганизована и рационализована и град је боље задовољавао потребе грађана у снабдевању.
[nr]
Отворене су три нове средње школе и изграђене су четири нове школске зграде, нови здравствени објекти, нови павиљон у болници, диспанзери, више здравствених станица.Урађен је детаљан урбанистички план и почела интензивна изградња станова.Уређено је Спомен гробље, посвећано стрељаним родољубима да би се обележила највећа трагедија коју су доживели житељи Срема и Сремске Митровице, које је урађено је по пројекту Богдана Богдановића и било једно од његових врло успешних остварења.
[nr]
Градило се у свим областима, а Ђорђе Стојшић је у свим тим пословима непосредно и активно учествовао, подстицао, организовао, обезбеђивао средства, контролисао, позивао на одговорност, суочавао се са проблемима и тешкоћама, али и немерљиво доприносио резултатима и радостима које си пратиле развој града и Општине.
[nr]
Изградњом прехрамбене индустрије одлучујуће се утицало на интензивирање и преструктуирање производње у пољопривреди и на селу, створили су се услови за повезивање пољопривреде и прерађивачко-прехрамбених капацитета и дошло је до формирања Пољопривредно-индустријског комбината „Сирмијум“ једног од навећих и најуспешнијих комбината који је објединио укупну пољопривреду и прехрамбену индустрију у Срему. Својом енергијом, упорношћу и доследношћу, Ђорђе је успешно решавао све тешкоће које су се некад чиниле непремостиве, и дао лични допринос извршавању и најтежих задатака.
[nr]
После седмогодишњег рада на функцијама у Покрајини и Републици, биран је поново за председника Општине у мандату 1974 -78. То је период када, после доношења новог Устава, Војводина има најзначајнија улагања, највећу стопу привредног раста и развоја и најквалитетније структурне промене То се односи и на инфраструктуру, друштвене делатности и друштвени стандард. Немогуће је набројати све програме, пројекте и инвестициона улагања која су у те четири године остварена у сремско митровачкој општини, довољно је рећи, да је само у реконструкцију“Матроза“ фабрике целулозе и папира уложено више од 100 милиона долара, чиме је његов извоз порастао и до 35 милиона долара годишње, а исто тако значајна средства су уложена у реконструкцију и модернизацију индустријских погона и укупне привреде у Општини.
[nr]
Бројни објекти у образовању, ( десетак зграда обданишта, основних и средњих школа), култури ( реконструисан простор позоришта, музеја, архива), здравству (усвојен програм изградње здравствених објеката започела изграња поликлинике), судству (започела изградња судске зграде) изграђени су или започети, у том периоду, многи објекти инфраструктуре, путеви, водовод, канализација, реконструисано Спомен гробље. Обезбеђена су средства, испројектована и добрим делом реализована два капитална објекта: мост на Сави и одбрамбени насип, изузетно леп и функционалан кеј у дужини неколико километара.
[nr]
Све ово, што је набројано, и много тога што није, везује се за рад и деловање Ђорђа Стојшића на политичким функцијама у Сремској Митровици и зато се с правом истиче његов огроман допринос укупном развоју града и општине у послератном периоду.
[nr]
Последњих десет година рада, од 1978 до краја 1988. на функцијама потпредседника и председника Скупштине САПВ и председника Покрајинског комитета СКВ дао је пун допринос свеукупном привредном и друштвеном развоју Војводине која у том периоду, захваљујући новом уставном положају, бележи највеће и најзначајније резултате у свом укупном историјском развоју. На основу функција које је обављао у том периоду значајним делом био је ангажован у органима Републике и Федерације, пре свега на питањима међурепубличке и покрајинске сарадње и пуне афирмације привредног и укупног друштвеног развоја Војводине. На тим пословима често је био у позиције да енергично брани интересе Војводине и њеног уставног положаја од неоправданих критика, а касније и националистичких насртаја и напада на Војводину и њену аутономију. Био је један од најупорнијих и надоследнијих бораца за одбрану уставног положаја Војводине на бројним састанцима у органима Републике и Федерације. То је нарочито било интензивирано у периоду пре, за време и после Осме седнице ЦКСКС, што је Ђорђе Стојшић у својој књизи пластично изложио и политички исправно проценио и предвидео да ће популистичко – националистичка политика, коју је симболизовао Слободан Милошевић довести до разбијања Југославије, братоуболачких ратова и бомбардовања, до рата са целим светом. То се и обистинило током једногодишњих окупљања и популистичких митинга и „догађања народа“, све до познате „Јогурт револуције“, после које је Војводина изгубила аутономију, а Југославија убрзано усмерена ка трагичном разбијању.
[nr]
Ђорђе Стојшић у томе више није хтео да учествује, поднео је оставку на све функције и чланство у Савезу комунисте, већ у току ноћи када је рушена аутономија Војводине. У оставци је написао: „Разлог моје оставке је немогућност да као члан ових органа доприносим заустављању негативног тока догађаја који има рушилачко дејство и несагледиве последице по судбину и будућност Титове Самоуправне Социјалистичке Федеративне Југославије, заједнице равноправних народа и народности.“ Он се тада повукао, отишао у пензију и убрзо преселио из Новог Сада у Сремску Митровицу, где је мирно и достојанствено живео до краја живота. Породична трагедија и смрт сина Слободана и супруге Јелице загорчали су му последње године живота, али и поред тога он је осећао обавезу и нашао снаге да напише књигу „ ОСМА СЕДНИЦА – КАКО ЈЕ МИЛОШЕВИЋ ПОБЕДИО А СРБИЈА ИСТОРИЈСКИ ИЗГУБИЛА“и изнесе своје виђење и оцене о преломном тренутку који је определио историју и судбину људи на овим просторима. Књига је изашла из штампе, нажалост он није дочекао да се објави.
[nr]
У књизи, својим казивањем доказује своју, и политичку доследност војвођанског руководства, у отпору и скепси према Слободану Милошевићу и његовој погубној политици, не само према аутономији Војводине, већ и разорном дејству те политике према целини југословенске државне заједнице и њеном националном и друштвеном карактеру. Као активни учесник и аутентични сведок ових догађања, својим критичким оценама оставио је драгоцено сведочанство будућим нараштајима.
[nr]
Владислав Радаковић
Нови Сад, 08.08.2014.