Osećam potrebu da upozorim samo na dve tri stvari. Mislim da su ideje ove deklaracije jasne u određenju prema ustavnom statusu i prema problemima Vojvodine. Prema ustavnom statusu, za koji je već konstatovano, da nije njeno političko opredeljenje, a još jasnije se određuje prema ekonomskim problemima Vojvodine, koji Vojvodinu vode ka osiromašenju.
[nr]
Ako išta simbolizuje siromašenje Vojvodine to je politički centralizam koji se u Srbiji u odnosu na Vojvodinu, javlja kao istorijska konstanta. Priznajući ta svojstva i te probleme Vojvodine, deklaracija na jedan dosta smislen način pokušava da redefiniše ili da definiše jedan pogled koji bi se mogao naći u istorijskoj genezi autonomije Vojvodine, kao nekakva ideja ili kao nekakva supstanaca. Ali moram da kažem da nikada nije bio izveden u jednoj takvoj radikalnijoj formi. Otuda sam imao nameru da to malo razlažem. Otuda, moram da kažem, može se postaviti pitanje realnosti jedne takve ustavne alternative. Ja ne govorim o svom ličnom stavu, budući da sam o tome mnogo pisao, ali objektino gledano, realnost jedne takve alternative može biti jedna velika prepreka u borbi i za one osnove autonomije koje je Vojvodina nekada imala. I kada govorimo o Vojvodini danas, mi zaboravljamo da je Vojvodina nekada imala jedan status autonomije koji, moram da kažem, nije je činio federalnom jedinicom u R Srbiji, ali ju je činio konstituientom te srpske državnosti ili srpske republike. U tom smislu, moram da kažem, da je Ustav 1974. godine prvi put otvorio jedno pitanje, koje je do tada bilo skriveno. Postavljeno je pitanje a ko je u Srbiji objektivno spiritus movens srpske državnosti. Je li to samo uža Srbija ili je pak i Vojvodina. I tada je brojnim raspravama, polemikama, koje su prevazilaze okvire čak ponekad i uobičajenih rasprava, prihvaćena varijanta da Vojvodina u tom poimanju srpske državnosti, mora steći status koji će uticati na politiku srpske države, pogotovo u ekonomiji, u nekim drugim pitanjima itd. Time je nađeno jedno rešenje da to nije deoba ukupne vlasti između Vojvodine i Srbije, nego se došlo do uverenja da Vojvodina utiče i na one elemente srpske državnosti koji proističu iz tog istorijskog i nacionalnog pluralnog identiteta Vojvodine koji je u sastavu Srbije. U tom smislu mislim da bih bio ili bi voleo da su autori ove sjajne deklaracije možda uvažili i te nijanse u pogledima na današnju republiku kao srpsku državu itd.
[nr]
Teško je dovesti u istu ravan istorijsko i nacionalno pluralno sa nacionalnom osnovom srpske države, koja je proistekla iz svih onih procesa koji su se javili u 20. veku. Teško je očekivati od Srbije koja nikad nije volela ni autonomiju, niti joj je ikad bila istorijski maklonjena, da to razume. Neko je tu već rekao, sa pravom, – autonomija je antifašistička tvorevina, sa svim onim progresivnim i demokratskim svojstvima antifašizma koja su imala politički senzibilitet za jedan takav drugačiji status Vojvodine, nego što bi bio njen sasvim unitaran status. U tom smislu, moram da kažem da je onda teško očekivati od jedne Srbije, koja danas tako zdušno rehabilituje četništvo, a osnovna simbolika četništva u državno- pravnom uređenju je homogena Srbija, jedinstvena Srbija u svakom pogledu. Dok je bila Jugoslavija, onda je bila i hegemona funkcija Srbije itd. S druge strane, teško je očekivati od jedne Vojvodine u kojoj je tako rasprostranjen difuzan odnos prema Vojvodini i njenom ustavnom statusu, da ona bude skoncentrisana da potpunjuje svoj status. E u tom smislu mislim da u potonjim raspravama ova deklaracija može biti sjajna osnova za rasprave, da se sačuva osnovna supstanca ove ideje o deklaraciji. A da se uoče one nijanse, koje će, a moram da kažem to je bila najbolja ideja i misao onih komunista koji su doveli do Ustava 1974., da se sačuva i normalan identitet Srbije kao države, ali i Vojvodine kao njenog stvarnog konstituiensa.
[nr]
PROF. DR RANKO KONČAR
istoričar