Ako uzrečica: ‘’Tri puta Bog pomaže’’ ima iskustvenu težinu, znači da četvrti pokušaj obeležava da je Bogu oslabio vid, ili je nemaran i slab, pa nacionalnu pripadnost više ceni od elementarnih ljudskih i građanskih prava. U svakom slučaju, građani Vojvodine 4. konvencijom, svojom svešću i istrajavanjem nad njom, moraju sami sebi pomoći, ako im je stalo do sopstvene duše i interesa. Kako, odgovoriću Vam sa deset istina, s obzirom da istovremeno Preokret traži neke vojvođanske istine.
[nr]
1. Autonomija Vojvodine je istorijska tekovina i ne može se svesti u vidik i istu vrednosnu ravan Novih regiona Srbije u ime prividne decentralizacije. Pogotovo ne može ostati unutrašnja kolonija Srbije nakon raspada Miloševićeveg projekta, jer je to istorijska regresija sa stanovišta civilizacijskih tekovina i elementarnih ljudskih prava. To je kapitalizovano političko nasilje unutar u državu situiranih centara moći nad građanskim slobodama.
[nr]
2. Po međunarodnom pravu, raspadom svih – Kraljevina, Jugoslavija, Srbija, s obzirom na institut tzv. ‘’povratka u pređašnje stanje’’, svoju državnost temelji na Berlinskom kongresu kada Vojvodina nije bila deo Srbije, i zato danas građani Vojvodine imaju pravo da odgovore referendumom na sopstveni upit kako žele da žive i s kim.
[nr]
3. Suvereni se rađaju građani, pojedinci, a narod ima u njihovim nacionalnim državama suverenitet priznaju vodeće zajednice sveta, priznajući da su pojedini narodi zreli da upravljaju određenim teritorijama i pripadajućim istorijskim tvorevinama zvanim država, ukoliko poštuju elementarne važeće civilizacijske tekovine, u suprotnom im se oduzima ili ograničava suverenitet. Tako je bilo sa Mađarima, sa Nemcima, sa Šveđanima, sa Rusima, pa ne vidim zašto toliko drame oko Kosova kada su procenti neuporedivi.
[nr]
4. Uslovi su paušalne vrednosne orijentacije kao mornaru sazvežđa. A zakoni brane vrednosne orijentacije. U Srbiji se lakše donose uslovi nego zakoni, manje obavezuju, pa je prostor za tumačenje i manipulaciju veći. Iskustvo međutim kaže, nije važno ko vlada, samo neka vlada po zakonima i tada kada štiti pojedince i manjine, nacionalne, verske i kreativne. Uvek kada se većina okreće protiv manjina, posebno nacionalna ili religijska većina sa instrumentima države, reč je o fašistioidnom društvu i istočnim despotijama, a nikako o demokratski uređenim državama.
[nr]
5. Opterećena kosovskim mitom, Srbija još uvek živi u mitološkom vremenu, a ne u istoriji savremenosti. Bez teološke perspektive je, a socijalni psiholozi znaju da kada se miti živi kao istorijska stvarnost, reč je o pragu bolesti, ako ne i hroničnoj bolesti. Za to vreme građani Vojvodine znaju vekovima šta je suživot naroda i Evropa, a doprineli su državnosti Srbije bar onoliko koliko i osnovni populus centralne Srbije, bez obzira što se to danas preko članova samo iz Vojvodine sistematski gura u mrak i sve se zaboravlja.
[nr]
6. Dinarski mentalitet po Cvijiću i Davnikoviću prekrio je panonsku Vojvodinu. U vlasti ekonomije i kulturalnim institucijama Vojvodine danas dinarci doneli su svoje zavičaje i njihove vrednosti nametnuli kao vojvođanske, zatirući izvorne vrednosti podneblja. Otud potreba da se politike i poetike nacija zamene politikama i poetikama prostora, ovog vojvođanskog izvornog, i prirodnog i istorijskog. Svetozar Miletić, Zmaj, Ignjatović, Laza Kostić, Crnjanski, Isidora, Mirko Petrović, Šiplić Milan, Konjović, Antić, Boško Ivkov, Mladen Markov bili su okrenuti srpskoj sabornosti, ali zato u njihovim delima Vojvodina je živa ne samo kao nacija, nego i kao prirodna veza čoveka i podneblja. Navedite mi danas srpskog pisca kojem je poetika postala dominantna. Iz Vojvodine, osim manjinskih pisaca koji se već dugo po automatizmu tretiraju u Srbiji kao apriorni i drugorazredni, ja takvog, osim pokojnog Boška Ivkova i Mladena Markova i ne znam. To svedoči takođe i o političkom nasilju u kulturi, i o obesmišljavanju svega što nosi vojvođanski predznak
[nr]
7. Vojvođanski identitet je, pre svega, kulturni i civilizacijski identitet, kao zajednica naroda koji su većim delom suživota pomagali, a ne konfrontirali, na čemu nacionalisti sa svih strana insistiraju. Zemlja i prostor su kao žena, onom pripadaju ko ih voli i obrađuje, zaključio je navodni srpski unitarista, a ja znam da je bio regionalista u savremenom značenju, Veljko Petrović.
[nr]
8. Demokratski potencijal Vojvodine danas je takav da Srbija neće moći u Evropu bez njenih građana. Jeste da je etnički sastav Vojvodine nasilno promenjen u poslednjih sto godina, ali danas pitanje autonomije Vojvodine nije niti ugrožavanje srpske većine, niti dokazivanje prava na osnovu prava Mađara srpske državnosti. Pitanje autonomije Vojvodine je pitanje elementarnih građanskih prava, jer se inicijative i interesi građana Vojvodine ne mogu završiti u Beogradu. Otud potreba za preispitivanjem ustavnog položaja Vojvodine.
[nr]
9. U privatizaciji se ogoljuje nesavršenost apsoluta, zvali ga Bog, država, nacijom ili stranke, posebno kada je reč o zaštiti ravnopravnosti manjina, nacionalnih, religijskih i kreativnih. Znate li nekog tajkuna iz redova manjina? Ja ne znam.
[nr]
10. Stranke u Srbiji i Vojvodini, imale onaj nacionalni predznak ili formalno anacionalni, sve su nacionalne, otvoreno ostrašćene ili prikrivene. Od tih stranaka, koliko vidim, jedino Savez vojvođanskih Mađara vodi transparentnu i doslednu vojvođansku politiku, niti protiv interesa Srbije, niti protiv interesa manjina. U poslednji čas, na moju radost, čini to i LDP i Preokret, jačajući svest o potrebi jačanja političkog subjektiviteta Vojvodine. Po tome sudim da bi većina decenijama prisutnih stranaka najviše pomogli svom narodu, a većina nezamenljivih lidera takođe, ako bi otišli u neslavnu nam i mučnu istoriju. Jedina nada po meni su uvođenje profesionalne kompetencije u društveni žvot i vrednovanje čoveka po onom što ume korisno da uradi za društvo, pa time i za sebe. Bez rada nema života niti nas za sebe u svetu. Ko to ne zna, treba da ide iz javnog života. Prvi uslov je promena ustavnog položaja Vojvodine unutar Srbije, kao funkcionalne federalne jedinice. Da li kao republike ili autonomije, videćemo. Ali uz obavezne ustavne garancije, da ono što građani Vojvodine odluče, bude završeno u državi u kojoj žive.
[nr]
AKADEMIK JULIJAN TAMAŠ
redovni profesor Filozofskog fakulteta
Univetziteta u Novom Sadu