Aleksandar Molnar: Izlaz je u federalizmu

Primer Vojvodine je danas nesrećan jer se postavlja kao izuzetak [nr] Na Katedri Akademije Advokatske komore Vojvodine održanoj  u Novom Sadu, dr Aleksandar Molnar održao je predavanje pod naslovom: Slabost društva i vlasti u Srbiji. Aleksandar Molnar je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odelenja za sociologiju. Svojevremeno je radio na Pravnom Fakultetu u […]
Aleksandar Molnar

Primer Vojvodine je danas nesrećan jer se postavlja kao izuzetak

[nr]

Na Katedri Akademije Advokatske komore Vojvodine održanoj  u Novom Sadu,
dr Aleksandar Molnar
održao je predavanje pod naslovom: Slabost društva i vlasti u Srbiji. Aleksandar Molnar je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odelenja za sociologiju. Svojevremeno je radio na Pravnom Fakultetu
u Novom Sadu, koji se 1993. godine “olako odrekao njegovih usluga” (Slobodan Beljanski) te je prešao u Beograd (što je još jedan primer “našeg” doprinosa sopstvenoj provincijalizaciji). Ovim tekstom želim da, na osnovu sopstvenih beleški, sa ovim predavanjem
bude upoznat i širi, smatrajući ga važnim i poučnim.

[nr]

Horizontalna i vertikalna podela vlasti

[nr]

Klasični francuski liberalizam smatra da prekomerna centralizacija slabi društvo a raslabljeno društvo ima za posledicu slabljenje, kvarenje političke, tj. državne vlasti, koja se nad tim društvom uzdiže. Uzvratno, centralistička vlast izvitoperava demokratske
institucije i tako se uspostavlja jedan poguban obrazac koji se reprodukuje, mehanizam koji funkcioniše sam od sebe. Despotizam i metropolizam su obeležja tog prekomernog centralizma. Metropolizam imamo kada se sve što je glavno i bitno, što je od “nacionalnog
značanja”, dešava u jednom gradu, u jednom centru, dok su provincije, tj. cela zemlja u službi takve metropole, što se jasno pokazivalo na primeru Francuske i Pariza. Ako je centralizam poguban, šta može da otupi njegovu oštricu ? Kako izaći iz ovakvog obrasca
koji se reprodukuje ? Šta je alternativa ? Horizontalna decentralizacija. Monteskje proklamuje ideju o PODELI VLASTI na zakonodavnu (legislativa), izvršnu (egzekzutiva) i sudsku (judikativa). Glavno delo mu je “O duhu zakona” 1721. Svaka grana vlasti treba
da dobije svoju relativnu nezavisnost, prvenstveno od izvršne vlasti. Međutim, postojao je (začet je) i drugi pravac odgovora na preterani centralizam. De Tokvil ukazuje na postojanje dva puta modernosti, jedan kojim ide Evropa, drugi Amerika, odnosno SAD
kao federacija. U Americi, centralizovanoj ali i sa podelom vlasti na horizontalnom nivou, postoje i široka polja participacije kao vertikalna decentralizacija, sa strukturom federalnih jedinica i samoupravom oblasti i opština. Dakle, rešenje je u oba vida
decentralizacije, kako u horizontalnoj tako i u vertikalnoj, gde svaka vlast treba da dobije i ima svoje funkcionalno mesto.

[nr]

Istorijsko iskustvo Srbije i dve Jugoslavije

[nr]

U Srbiji se period od 1903. do 1914. godine smatra “zlatnim dobom Srbije”, njene demokratije i parlamentarizma. Srbija je bila unitarna monarhija ali je činila krupne korake ka podeli vlasti između parlamenta i monarha kao nosioca izvršne vlasti. Izlazila
je iz obrasca centralizma, decentralizovala se u horizontalnom smislu. Prva Jugoslavija je zbog svoje složenosti i heterogenosti sastavnih delova prosto “vapila” za federalizmom, ali do njegovog uspostavljanja nije došlo. Srbija je nastojala da tekovine svog
parlamentarizma presadi u novu Jugoslaviju, koja je i stvorena kao unitarna država horizontalne decentalizacije. Ali se pokazalo da horizontalna podela vlasti nije dovoljna bez veritkalne podele, da dva tipa decentralizacije ne mogu jedan bez drugog. Usled
tenzija koje se nisu mogle prevazići nije mogla da funkcionisše ni horizontalna podela vlasti. Već 1929. uspostavljena je diktatura u kojoj se vlast koncentrisala na monarha i njegov aparat. I ovde se pokazalo kako je centralistička vlast oslabila društvo,
da bi potom došlo do slabljenja i sloma vlasti. Sama država se na prvi spoljni napad, napad Trećeg Rajha 1941. godine gotovo bez otpora raspala i to za svega nekoliko dana. Nova Jugoslavija nastala je 1945. godine kontra varijantom, tj. sada čemo dozvoliti
vertikalni decentralizam, ali ćemo na horizontalnom planu braniti centralizam. Jugoslavija je stvorena na federalnom principu. I u Srbiji ne može biti čisti unitarizam ali njena decentalizacija nije dosledno izvedena. Obe autonomne pokrajine, Vojvodina i Kosovo,
bile su u potpunosti konstituisane u okviru Republike Srbije, dok “preostali deo”,Srbija, nije bio konstituisan. Videlo se da je ovo rešenje bilo iznuđeno i model nije bio do kraja završen.

[nr]

Horizontalni centralizam karakterisala je vlast samo jedne partije. Vremenom on je počeo da se razgrađuje prenošenjem na niže vertikalne instance. Jugoslavija je sve više postajala fantomska država a federalizam se pretvarao u “ratoborni federalizam”, kako
su ga nazvali, koji nije imao funkcionane sposobnosti da opstane. Istorijsko iskustvo Druge Jugoslavije (SFRJ) je pokazalo da ova vertikalna decentralizacija nije mogla da funkcioniše bez adekvatnog funkcionisanja horizontalne decentralizacije. I sve se završilo
ratom i sa nekom poukom da je ustupak vertikalnoj decentralizaciji bio poguban. Da ubuduće eksperiment sa vertikalnom decentralizacijom ne treba da se praktikuje. Korak ka vertikalnoj decentralizaciji je bio odličan ali on nije mogao da funkcioniše bez horizontalne
decentralizacije. Teorija francuskog klasičnog liberalizma i ovde se pokazala kao tačna. Potom, u Savezu Srbije i Crne Gore, imali smo džina i patuljka koji se nije dao podrediti pod centralističku vlast džina i na kraju je ispao jači od njega. Ovim se završio
period kada se na ovim prostoru razmišljalo o federalizmu. Od 1990. godine ideja je bila vratiti se onom “zlatnom dobu” iz istorije Srbije. Miloševićev režim uspostavio je “demokratski despotizam”(Tokvil) u kome su postojale i funcionisale demokratske institucije
a sve je u pod kontrolim držao jedan čovek. Pošto se od federalizma koji je uništio Jugoslaviju ni “F” nije smelo pominjati, pitanje šta sa Vojvodinom i Kosovom završeno je njihovom fasadnom autonomijom. Vojvodina i Kosovo ostale su bez supstancionalne autonomije.

[nr]

Nakon pada Miloševićevog režima, posle 5.oktobra 2000. godine ništa bitno se nije promenilo – fasadna demokratija je ostala i nadalje. Ustavom iz 2006. godine, za nepostojeći entitet, Kosovo, je predviđena suštinska autonomija , a za postojeći
entitet, Vojvodinu – nesuštinska autonomija. Ovaj ustav je bio iskren. Vlast neće da se decentralizuje, ni horizontalno ni vertikalno. Egzekutiva (vlada) i legislativa (parlament) su spojene u liku vlade i vladajuće većine. Danas u Srbiji podela vlasti tako
reći ne postoji, sve je pod vlašću jedne partije koja ima jednog gospodara. Ne postoji volja da se Srbija menja, da se federalizuje, a to može biti i regionalni model ali ne mora biti. Govori se, – “Beograd na vodi, pokrenuće celu Srbiju”, a to je vrhunac
kako funkcioniše centralistički um. Zbog implozije centralizma društvo je raslabljeno. Preterano centralizovana vlast, kakvu imamo, postaje disfunkcionalna. Oslanja se samo na ono čime raspolaže, a to je upravni potencijal. Guši inicijative, umrtvljuje društvo.
Ovim se uvek iznova reprodukuje “loša istorija”. Gde je izlaz?

[nr]

Izlaz je: ustavni diskontinuitet – federalizacija. Srbiji je potrebna radikalna ustavna promena. Rekonceptualizacija. Novi ustavni inženjering. U čemu je alternativa? Izbeći obe istorijske graške, Prve i Druge Jugoslavije. Naučiti nešto
iz istorije. Potrebna nam je horizontalna decentralizacija kao dosledna podela vlasti, potreban nam je federalizam kao vertikalna podela vlasti. Oba vida decentralizacije da imaju funkcionalno mesto. Prožimanje jednog i drugog nas može izvući iz stanja ponavljanja
“loše istorije”. Iz stanja perpetuiranog životarenja u slabosti , društva i vlasti. Nema drugog načina za borbu protiv centralizma koji dolazi iz Beograda. Federalizam, koji podrazumeva i bikameralizam (dvodomna skupština) nije savez država, već pitanje p
r a v a  g r a đ a n a, mogućnost da građaninu vlast i odlučivanje budu dostupniji, bliži. Ustav iz 2006. godine nikada nije zaživeo, ostao je fasadni ustav. On nije stvorio političku zajednicu, nije bio društveni ugovor već instrument vlasti. Način na koji
je donet govori jasno o odnosu prema njemu. Kako doći do promene i ko su njeni nosioci ? Ne očekujem da će se spontano srednja klasa obnoviti, samoosvestiti i doneti potrebnu alternativu. Sistem centralizma u kojem tavorimo može da se nastavi i reprodukuje
unedogled. Moramo se osloniti na ono što imamo. Ključna uloga pripada eliti, političkoj, društvenoj…, pravnicima. Tu treba da se stvori kritična masa. Sama demokratija ne može iznedriti rešenje, već samo elita. Na ustavotvornoj skupštini, treba kao društvo
da zastanemo. Uz javnu debatu na svim nivoima da se razmotri stanje i utvrdi alternativa. Inače, pod federalizmom podrazumevam i regionalizam, da bi se izbegao za neke neželjen termin.

[nr]

Vojvodina. Primer Vojvodine je danas nesrećan jer se postavlja kao izuzetak. I dok god se pitanje Vojvodine postavlja kao pitanje njene autonomije, ona neće biti srećna. Vojvodina treba da postavi pitanje regionalizma ili federalizma, nazovite
to kako hoćete, za uspostavljanje celovitog decentralističkog oblika vlasti. To znači prvo da se izvrši distribucija vlasti po regionima ili federalnim jedinicama a potom uvede i drugi skupštinski dom, dvodomni parlament, koji odgovara ovakvoj strukturi. Za
mene bi bilo potpuno racionalno da vojvođanske stranke to postave kao pitanje, principijelno pitanje reorganizovanja cele države, uniformno za sve a ne više samo kao pitanje autonomije Vojvodine. Da se ne kaže: vi hoćete nešto za sebe, vi vučete samo na svoju
stranu – to je diskurs egoizma.

[nr]

Zabeležio: Dragomir Jankov