Reformisti Vojvodine, koji se dvadeset godina bore za punu Autonomiju Vojvodine, putem istinske decentralizaci- je vlasti i regionalizacije Srbije, ne mogu da ostanu ravnodušni prema kampanji vladajućih partija za Regionalizaciju Srbije na isključivo formalan način, sa Regionima koji bi bili samo administrativna kategorija. To je čisto marketinška kampanja u nastojanju da se zadrži vlast stvaranjem privida promena.
Regionalizacija bez decentralizacije vlasti nema nikakvog smisla ni efekta, samo dalje komplikuje procedure i povećava troškove. A projekat G17 i njene nove filijale „Ujedinjenih regioana Srbije“, ne predviđa nikakvu decentralizaciju. Naprotiv. Tu inicijativu podržava i Demokratska stranka, koja nije još prenela ni sve nadležnosti na Vojvodinu predviđene Statutom, što bi trebalo da bude tek prvi korak u procesu istinske decentralizacije. Jasno je šta će od ove vlasti dobiti novi regioni, kad Vojvodina kao istorijski evropski region, već čitavu deceniju ne dobija ni ono što joj Ustav i Statut garantuju. Dakle, reč je o čistoj obmani.
Ako neko zna šta je istinska decentralizacija i autonomija, znaju Vojvođani koje je stigla najveća kletva – Dabogda imao, pa nemao!
Pošto je potrošila sve velike teme kao što su Kosovo, Evropa, Razvoj, Zapošljavanje i Bolji život, a ništa od obećanog nije ispunila, sada kada treba da položi račune za sve promašaje i lažna obećanja, vladajuća koalicija se dosetila Regionalizacija sa kojom namerava da zamajavaju građane do izbora, kako bi skrenuli pažnju sa katastrofalnih rezultata svoje politike i novom prevarom pridobili glasove za nastavak svoje vladavine.
Oni isti koji su praktikovali najžešći centralizam i svim silama radili protiv decentralizacije vlasti koju smo mi zagovarali, sada pokušavaju da nas ubede kako su otkrili toplu vodu i da nam serviraju svoj falsifikat te ideje kao nešto novo i originalno. Pri tome, pod firmom regionalizacije, žele dodatno da degradiraju Autonomiju Vojvodine spuštajući je u istu ravan sa administrativnim regionima koje tek nameravaju da formiraju bez jasnih parametara i nadležnosti. Istovremeno, potpuno se zanemaruju istorijske regije u Vojvodini – Srem, Banat i Bačka, koje imaju veću tradiciju i bolje predispozicije od većine regija koje se planiraju u Srbiji.
Upravo na primeru Vojvodine najbolje se vidi prava priroda i sudbina regionalizacija Srbije, koja se planira bez ikakvih nadležnosti novih regiona za sopstveni razvoj. Takvo regionalno reorganizovanje države, bez stvarne decentralizacije vlasti, nije nikakva regionalizacija. To je samo povećavanje birokratskog aparata i troškova, pri čemu će te nove regionalne ekspoziture centralne vlasti funkcionisati na daljinski upravljač iz Beograda, kao što je to već slučaj sa Vojvodinom.
Ako neko zna šta je istinska decentralizacija i autonomija, znaju Vojvođani koje je stigla najveća kletva – Dabogda imao, pa nemao! Vreme pune autonomije Vojvodine, bilo je vreme najintenzivnijeg razvoja Pokrajine i njenog najvećeg prosperiteta. Posle Slovenije, koja i danas prednjači, Vojvodina je bila najrazvijeniji deo bivše Jugoslavije, daleko ispred cele Srbije pa i Beograda. Dvadest godina posle degradacije autonomije ta prednost je potpuno anulirana, a u odnosu na Beograd je došlo i do znatnog zaostajanja i to ne samo u vreme Miloševića, nego čak i više u novije vreme.
U konceptu linearne regionalizacije koja se sada nameće iz vlasti, za Vojvodinu se predviđa status sa još manje nadležnosti od sadašnje Autonomije, koja je i inače ispražnjena. Nudi joj se jednak status sa regionima koji tek treba da se formiraju i krenu od nule, najpre u izgradnju sopstvene infrastrukture koja u Vojvodini funkcioniše sto godina. Iz aviona se vidi da se Vojvodina ne uklapa u taj konceprt i da joj prema iskustvu i potencijalima pripada daleko veći stepen samostalnosti i ovlašćenja.
Kako se prava decentralizacija ne može zadovoljiti samo prenošenjem dela vlasti iz Beograda u Novi Sad, ona se mora nastaviti i u Vojvodini prema njenim regionima Sremu, Banatu i Bačkoj.
Dakle, regionalizacija u Srbiji mora biti asimetrična u skladu sa stepenom razvoja i spremnosti regiona da preuzmu deo odgovornosti za sop- veni razvoj, a time i razvoj Srbije. A to mora biti cilj regionalizacije, razvoj, a ne veštačke granice i lažne institucije, bez suštinskih ovlašćenja. Pri tome, očigledno je da Vojvodina i Kosovo moraju imati najveće nadležnosti, a Srem, Banat i Bačka, da budu među ostalim regionima u najvišem rangu.
Dakle, regionalizaci ja u Srbiji mora biti asimtrična u skladu sa stepenom razvoja i spremnosti regiona da preuzmu deo odgovornosti za sop veni razvoj, a time i razvoj Srbije. A to mora biti cilj regio nalizacije, razvoj, a ne veštačke granice i laž ne institucije, bez suš tinskih ovlašćenja.
U Evropi postoje već razvijeni standardi za regionalni razvoj i značajna iskustva, od kojih možemo dosta toga da naučimo i primenimo u skladu sa našim uslovima i mogućnostima. Neke od tih iskustava imaćemo prilike danas i da bolje upoznamo. Čućemo primer Slovenije, koji nije isti i baš zbog toga može da posluži da bolje razumemo proces regionalizacije u Evropskoj Uniji i pronađemo svoje mesto u njemu.