pismo učesnicima rasprave na Okruglom stolu održanom 9.1.1993. godine u Novom Sadu
Dragi prijatelji.
nisam u mogućnosti da lično prisustvujem, pa koristim ovaj način da vas pozdravim, da vam iskažem svoje poštovanje i da vas apsolutno podržim u vašoj odlučnosti da otvorite sva pitanja o budućnosti Vojvodine. Došli smo dotle da nemamo vremena ni za šta drugo do za istinu; u ovoj prljavoj civilizaciji laži u kojoj živimo, istina nam je svima, koji do nje držimo, još poslednje oružje. Fantomski snovi o nacionalnoj veličini otišli su u prah i pepeo. Jedna više-decenijska, pa možda i vekovna, morbidno-romantična neurotizacija srpske nacije urodila je zastrašujućim plodovima. Sve moramo iz početka. U trenutku ponovnog biranja nacionalne sudbine, malo je dragocenih iskustava na koja se možemo osloniti i, koje prihvatajući, nećemo pogrešiti. Po mom dubokom uverenju to je, pre svega, dositejevsko iskustvo, dositejevska umetnost življenja sa drugim i razumevanja drugih. Vojvođanska tradicija nacionalne i verske tolerancije danas nam je svima preča nego ikad. Ako Srbija najzad bude umela da razume Vojvodinu, razumeće i sebe. A ako sebe bude razumela, poučiće se, valjda, i sama jednom sasvim drukčijem mišljenju i načinu života, no što je bio dosadašnji. A ako samu sebe ne bude umela poučiti, poučavaće je drugi, a to će biti ružna i tužna škola.
Prijatelji moji, vi znate koliko sam oduvek imao iskrenog uvažavnja i mnogo reči pohvale za Vojvodinu i za njeno dugo pamćenje, za njen kulturni i politički model koji bi probisveti doveli danas do same ivice uništenja. Imao sam mnogo pohvala i za mudru blagost vaših naravi, za takt u ophođenju sa drugima i strpljivu spremnost da izdržite i više no što se može izdržati. Sada, kada vam se bezrezervno pridružujem u vašoj borbi za slobodnu Vojvodinu, za Vojvodinu izvan domašaja haračlija i harambaša, podsećam vas da, braneći sebe, branite ono što je najplemenitije u srpstvu i ono što je najplemenitije u dušama svih naroda Vojvodine. Braneći neizmerno blago, slobodno odstupite malo i od svoje dobroćudnosti i, bez obzira na pohvale koje sam vam izrekao, ne morate biti baš preterano uzdržani. Jer, kao što znate, sila je čupava, vrlo čupava, i Boga ne moli.
A ja ću, dok trajem, biti sa vama. Računajte me u svoga, kad već nisam na vreme, hoću reći još u vreme Čarnojevića, prebrodio veliku vodu.
7. januar 1993.