Kritička elaboracija ove teme zahteva da se uzmu u obzir ne samo subjekti političkog života, ne samo njihova retorika već i delatna dimenzija. Obeležja okruženja, unutar državni, srbijanski i međunarodni plan, takođe emituju uticaje. Takva analiza, pored egzaktne argumentacije, svakako pokazuje moje vrednosno i idejno stajalište. Izlaganje se bazira na proveri polazišta, na nivou ostvarivanja zadatosti individualnog i socijalnog dostojanstva građanina, na idejama socijalne pravde (solidarnosti), na multi i interkulturnim vrednostima, na spremnosti da se tolerantno i dijaloški živi sa drugim, različitim. Ova optika podrazumeva kvalitet života, a ne samo životni standard, podrazumeva održivi razvoj, a ne samo rast ili razvoj. Ona se temelji na zagovaranju socijalno odgovornog kapitala, a ne samo na kapitalu koji proizvodi profit. Iz rečenog se može videti da ovakva postojeća/projektovana društvenost podrazumeva političke i javne aktere, koji će ostvarivati. Da li oni svojim delatnim aktivizmom te postojećim institucionalnim sistemskim aranžmanima, omogućavaju pristojno življenje, stabilnost i izglednost života ovde? Kritičko sagledavanje političkog života Vojvodine, iz ovog diskursa, zadire ne samo u postojeće kapacitete političkog i društvenog sistema, već i u sposobnost, spremnost i opredeljenost stranačkih aktivista, sledbenika i građana. Koliko pojedinci i individue, koji obnašaju političke funkcije i vlast, javno i odgovorno, društveno deluju. Da li kojoj meri oni utiču na smer (kvalitetnih) socijalnih promena, ili pak proizvode stagnaciju i nazadovanje?
Generatori političke scene
Politički život u Vojvodini valja sagledavati u postsocijalističkim datostima. Recidivi raspada Jugoslavije kao države, ali ne i društva, svakako ostavljaju traga nakon dve decenije. Vojvodina kao, sistemska činjenica socijalističkog projekta, izgubila je svoj politički subjektivitet. Stvaranje nacionalnih država „na odru“ Jugoslavije naprosto je istisnulo Vojvodinu, kao pluralnu sredinu sa normiranim političkim ingerencijama autonomije. U uslovima kada država stvara naciju, a ne obrnuto, onda se potiskuje i marginalizuje svaka različitost. Nacionalna država se u nas rodila na politizaciji etnosa i etnizaciji politike. Dominacija većinske nacije obuzdava i potiskuje svaki vid autonomije i regionalizacije. Većinskoj naciji ne treba decentralizovana i građanska država. Postavlja se pitanje o resursima i sposobnosti političkih aktera da iz zadatosti pristojnog života menjaju, transcendiraju, transformišu ovakav, uslovljeni i minimizirani državni i pravni realitet. Spor i najčešće neuspešan “dugi marš kroz institucije” postojećeg, oktroisanog sistema, neumitno baca društvo u prostore zaostajanja, unutrašnjih konfrontacija, i apatije stanovništva.
Političke stranke, kao ključni akteri u vršenju nacionalizovane vlasti, moraju da imaju overenu nacionalnu/manjinsku kartu od intelektualne elite i nacionalnih institucija. Dominacija nacionalno/manjinskih identiteta u političkom spektru Srbije podrazumeva ne samo opredeljivanje za partikularitete, već isključivanje i potiskivanje višeznačnih, komplementarnih identiteta. Nije dobro da identitetska matrica svakog državljanina, građanina počiva samo na dominaciji jednog identiteta. Nacionalizam kao ideologija siromaštva, ne samo duhovnog, već i socijalnog, političkog, naprosto ne može preći zidove i granice, koje je postavio. „Patriotizam“, „rodoljublje“, „nacionalne svetinje“ postaju mera odnosa i procesa, mera stanja u društvu. Ne treba zanemariti da postoji ne mali problem i manipulacije vladajuće oligarhije sa većinskom nacijom i nacionalnim identitetom. Većinska nacija u svojoj politizaciji proizvela je odgovore manjinskih i etno zajednica. To se posebno iščitava u Vojvodini. One su, braneći se od marginalizacije i nasilne asimilacije svoje etno ili manjinske zajednice, stvorili svoje stranke, svoje zabrane i rezervate. Tako je Vojvodina kao pluralna, ne samo etno zajedničnost, već i pre svega, održiva i sebe svesna građanska, multikulturalna društvenost, uvedena u političke i ine partikularne orkestracije, gubeći svoju celovitost, političku prohodnost u poligonima vladanja i odlučivanja.
Golemi teg koji opterećuje vojvođansku, ne samo društvenost, već i političku scenu svakako su ozbiljne migracije stanovništva. Vojvodina je u poslednje dve decenije pretežno naseljavana izbeglim i prognanim srpskim življem iz Hrvatske i Bosne, srpskim i romskim sa Kosova. Etnička čišćenja su uvećala udeo srpskog stanovništva u Vojvodini i, na taj način, uvećala potencijale ideoloških i kulturoloških rascepa, kako unutar srpskog nacionalnog korpusa, tako i u interakcijama sa drugim nacionalnim zajednicama. S druge strane, iz Vojvodine je zbog socijalno-ekonomskih, pa i političkih razloga otišlo podosta stanovnika, posebno mlađih. Po popisima se vidi da je srpski živalj, od poslednje decenije prošlog veka, značajno narastao, a opadalo je stanovništvo iz manjinskih zajednica.
Urušavanjem, inače krhkog i skromnog građanskog sloja u Vojvodini, putem socijalnog raslojavanja i osiromašenja, smanjiće se rezervoar i potencijal građanskog (samo)organizovanja, ali i uticaja na političke aktere koji vrše vlast. Ako se ovome doda besperpektivnost i osiromašenje vojvođanskog sela, onda se socijalno-politička scena samo usložnjava u velikim disproporcijama i sa javnim i potisnutim konfrontacijama. Javni i politički horizont ravnice, obeležen je bojama nezadovoljstva, apatije, sklanjanja, povlačenja u sopstvene etno-manjinske i druge zabrane. Profiterska i nacionalistička divljanja, uz neizostavna kriminalna i korumptivna tkanja, postaju nažalost uočljiva osnova za političko, stranačko organizovanje i delovanje.
Problemi skućavanja, egzistencije, zapošljavanja, ali i socijalizacije, prilagođavanja, indukuje kolektivne osećaje zakinutosti i frustracije manjina i većine, gurajući ih ka obrascima nacionalističke kulture oskudice i njoj primerenih političkih platformi.
Postsocijalističke datosti, ovih prostora, pored niza neodložnih rekonstrukcija sistema, izbacile su neminovnost svojinske transformacije. Ona se u Srbiji, a time i u Vojvodini, realizuje u aukcijskoj matrici. Spojena su legalizacijom ratom stečenog kapitala – društvo se suočilo sa matricama “prvobitne akumulacije kapitala”, “drumskih razbojnika” i stvaranjem novih “lumpen buržuja”. Iskustva Slovenije, Češke te Poljske, sa kombinacijom vaučerske i aukcijske privatizacije nisu prihvaćena. Ove države su u mnogome spasile i transformisale “socijalističku privredu”. Međitim, ova iskustva nisu bila bitna za nacionalizovane ešalone vladanja i pohlepne „rodoljupce“ ovde.
Dakle, takva privatizacija u Srbiji, u kombinaciji sa ratno-profiterskim kapitalom, koji je legalizovan, stvorila je pogodno tle za profilisanje nove privredne elite. Umesto lustracije, leglizovane su i podržane društvene grupe koje su se i te kako okoristile raspadom i ratom, jašući na stranačkim i nacionalističkim vetrovima. Privredna elita je i te kako u sprezi sa političkom elitom, ne samo putem lukrativnih modela finansiranja stranaka, već i državnih političkih odluka, od kojih profiriraju. Ako je 1/3 privatizovanih preduzeća u procesu oduzimanja od privatnih kupaca ako je ¼ radno sposobnog stanovništva bez posla, ako je pretežno uništena, ili pak značajno reducirana industrijska i druga proizvodnja, ako je izvozna aktivnost pretežno pala na poljoprivredu i prirodne sirovine, ako se u dugovima dave preduzeća u državnom (javnom) vlasništvu – onda se može steći uvid u katastrofalni saldo ovakve transformacije vlasništva.
Moral u politici
Poimanje političkog života u diskursu socijalnih vrednosti, slobode i jednakosti, proizvodnje i podsticaja emancipatorskih ideja, inicijativa i organizovanja ima dubokog opravdanja. Zadatosti o “održivosti sveta, o “svetu bez zidova” (granica), o spremnosti da se živi bez zazora sa različitima, “bez dizanja prošlosti u vazduh”, ili pak bez “izmišljanja tradicije”. Izgradnja “nove kulture sećanja” – nameće jedno novo, drugačije poimanje i specifikovanje politike i političkog aktivizma. Ozbiljni teoretičari i političari, sa pravom, prognoziraju da će Planeta, sutra trebati više politike nego danas. Dakle, ne radi se samo o politici kao kompromisu, kao posredovanju, kao dolaženju do optimalnog i mogućeg u sferi vršenja vlasti, za veći deo stanovništva, na koju se ta vlast odnosi. Radi se o vršenju vlasti, o odlučivanju i delatnom praxisu, o policy-ju, o konkretnim rezultatima političkog dogovaranja, odlučivanja i promena na bolje. Weberovska elaboracija “politike kao poziva” pretpostavlja približavanje i slaganje “etike ubeđenja” i “etike odgovornosti”. Ona podrazumeva jedno uporno i istrajno bavljenje društvom i realizacijom različitih interesa, ali sa moralnim filterima.
Dobar, kompetentan inženjer, informatičar, pravnik, stolar, moler ne mora da bude i dobar čovek. Međutim, dobar političar mora da bude dobar čovek. Problem dobra i zla u politici je ključni izazov današnjeg bavljenja politikom. Čovek se ne rađa ni dobar, ni zao. On dolazi na svet kao nesavršen, potrebit i neizgrađen. On svoju čovečnost uspostavlja u društvu. Kažu da bi čovek trebao da ima dva rođendana. Kada je došao na svet (prirodni) i kada se počeo potvrđivati u svojoj društvenosti. Koliko rođendana bi političar mogao da ima?
Posredovanja u interesima, podrazumeva da političar bude osoba, bez egoizma i jednostranosti. Politička sfera ne kvari ljude, već da rđavi i loši karakteri kvare političku sferu. Dakako, svestan sam i činjenice da vlast može da izazove veliku promenu na gore u našim nesavršenim prirodama. Takođe, znam da biti dobar čovek, ne znači i dovoljnu pretpostavku da se bude dobar političar. Savremeni političar bi morao da bude osoba sa znanjem i imaginacijom, sa sposobnostima traganja za najboljim mogućim rešenjima, za najveći deo stanovništva, na koju se ta vlast odnosi. Još uvek je teško očekivati da će Fihteova vizija o politici i vršenju vlasti, koja sebe čini suvišnom, imati svoju potvrdu. Iz tih razloga je danas izuzetno važno da se promoviše “svetski etos” da se mobilišu energije u smeru kontrole, “moralizovanja moći i vlasti”, policy, tolerantnog življenja sa različitima, etc.
Pluralizacija društva i politike
Ne mali broj ozbiljnih teoretičara i političara smatra, da savremeni svet, danas i sutra, obeležavaju individualizam i pluralizam. Na ta dva stuba temelji se društvena i politička okrestracija proizvodnje života. Ako se ovome dodaju zadatosti ozbiljnog moralizovanja vlasti i moći, onda se nazire u kojim determinantama vredi promišljati i rešavati naloge i probleme danas. Dakako, otpori ovim civilizacijskim iskoracima su golemi. Nije isključeno da će savremeni svet, ponavljati istoriju, upravo zbog ovih otpora vlasnika kapitala i subjekata vlasti i moći.
Analiza ovih determinanti u našem vidokrugu, odnosno društvenom i političkom realitetu pokazuje da postoje ne mali problemi u pozicioniranju i organizovanju emancipatorskih snaga. Vojvodina je još uvek etno-pluralno društvo, što se za Srbiju u celini ne bi baš moglo reći, nakon svih ovih tektonskih pomeranja teritorija i stanovništva. Ako se ima u vidu da je 1/3 stanovništva ovde nesrpsko, da postoji evidentna religijska, kulturna, socijalna i ekonomska pluralnost, onda se sa pravom može govoriti o Vojvodini kao pluralnoj zajednici, društvu. S druge strane, Vojvodina je danas sa tri strane okružena državama – članicama EU. Ovde postoje specifičniji unutrašnji i spoljni uticaji, stanja i procesi, koji ostavljaju tragove na javnu i političku scenu. Vojvodina sa ozbiljnim resursima hrane, vode, energije i stručnih ljudskih potencijala ima ne male bazične šanse za razvoj, na fonu civilizacijskih standarda, koji nadilaze “društvo izobilja”, individualističku osamu i društva “paradoksalne sreće”.
Politički pluralizam u Vojvodini se svodi na ekspoziture centralizovanih, ili nacionalno/nacionalističkih stranaka. Dakle, glavni nosioci političkog života su razlomljeni, ne samo po programsko-idejnoj, već i teritorijalnoj liniji. Najveći broj političkih stranaka ovde ide na segmentirano, biračko telo, pri čemu se gubi vidokrug prirodne celine građanske Vojvodine, kao multikulturne društvenosti i političko-pravne strukture, unutar državnog identiteta Srbije. Politička, odn. stranačka konfiguracija Vojvodine ne radi za celinu sistemskog pozicioniranja unutar Srbije kao države. Iz tih razloga se politički kaleideoskop ovih prostora svodi na pozicije ispod ili iznad parlamentarnog cenzusa, s jedne strane, i na stalno emitivanje bojazni centralne vlasti od političkog separiranja i odeljivanja. Kao da se ne shvata da je specifičnost Vojvodine i njena autonomija, normalno stanje i kvalitetno obeležje. Zašto i kome bi različitost bila opasnost?
Dokazivanje nacionalnog, manjinskog ili etno identiteta u zategnutim, netolerantnim interpretacijama, u pluralnim sredinama nesporno izazivaju oduševljenje, strah, podršku osporavanje. Relativno naučeno i osvojeno življenja sa drugim, različitim, ugrožavaju naplate zakinutih apetita u ex-jugoslovenskim prostorima. Vojvodina ima počesto javne provokacije nacionalne i ine netrpeljivosti. Ovde posebno navodim demonstracije savremenog vida fašizma. One potiču od neprilagođenosti, ali i od političkih mešetara raznih boja. S druge strane, svekolika deregulacija, promena socijalnog ambijenta, oskudica, suženje vidika i zamagljene perspektive, izazivaju žal za prošlosti, uključujući i nekritičko izmišljanje tradicije i glorifikovanje nekonfliktnih aspekata višenacionalne Vojvodine.
To je u osnovi jedna pat pozicija. Politički akteri se iscrpljuju na marginalnim temama, na stalnim sumnjičavostima i dokazivanjima pravovernosti centralnim strankama i vlasti. „Vojvodina kao razvojna lokomotiva Srbije“, što po resursima može da bude, zaostaje, posrće i sudara se na političkim prečkama centralizovanog i nacionalizovanog državnog identiteta Srbije. Mora se reći da je Srbija, kao država još uvek provizorijum, da ima probleme sa teritorijom, sa nezavršnemom ostavinskom raspravom sa drugim državama, nastalim po raspadu Jugoslavije, sa sopstvenim nacionalizmom, sa centralizovanim političkim sistemom, sa neartikulisanom modernizacijom, etc. U takvom ambijentu, teško se može govoriti o nekom ozbiljnijem političkom i sistemskom pozicioniranju Vojvodine kao predvodnice razvoja Srbije. Ta identifikacija je, za sada, samo na nivou retorike, ne tako brojnih političkih i javnih delatnika.
Prekinut i potisnut civilitet
Dakle, pored tektonskih izmicanja subjektivizacije građanstva, ne samo socijalno-ekonomske, već i političke naravi, te dominacije nacionalnog, nacionalističkog ali i manjinskih, etno centrizama, marginalizovan je javni i politički život sa građanskom potkom. To je sada sve izraženiji problem političkih stranaka, ali i državnih institucija i organizacija. I pored svega predmodernog, što nosi u svom prtljagu – perspektiva Srbije je da bude decentralizovana građanska država.
Politički pluralizam ovih prostora pokazuje da su novostvorene političke stranke pretežno popunili oni koji su videli mogućnost brzog sticanja i afirmana, koji su “presvlačenjem stranačkih odora” zadržali svoj povlašćeni položaj iz bivšeg poretka i koji su se preporučili kao vatrene lučonoše nacionalističke ostrašćenosti. Ni akteri iz manjinskih rezervoara Vojvodine nisu bile pelcovane, od profitiranja i okorištavanja, zbog brige za svoj etnikum ili manjinsku zajednicu. Okrnjeni građanski sloj, u tim socijalnim i političkim tumbanjima, naprosto je bio gurnut na marginu, što iz sopstvenog spašavanja, što iz potiskivanja od strane novih čimbenika političke scene. Energije civiliteta, koje su, i pored svega, brojnije i konzistentinije ovde, nisu našle svoju dovoljnu prohodnost u raznim vidovima civilnog organizovanja.
Građanstvo je imalo i ima povesnu šansu da postane ozbiljan kontrolor vršenja vlasti. Ta šansa je prokockana krajem 2000. godine, dolaskom DOS-a na vlast. Postojeća mreža civilnih organizacija u Vojvodini bila je u zaletu. Ona je dobrim delom prevedena u parapolitičke adrese stranaka, ali nije ni imala ozbiljniju podršku države.
Razni vidovi građanskog aktivizma kroz nevladine organizacije, sindikate, religijske organizacije, udruženja, akademske zajednice, think-tank organizacije mogu i te kako da budu značajni za dinamiku političkog i javnog života. Držim, da Vojvodina, sa prepoznatljivim građanskim aktivizmom ima šansu do ozbilji svoj poltički subjektivitet.
Politički život i politikanstvo
Analiza političkog života Vojvodine, u ovim i sličnim koordinatama opserivranja stanja društvenog realiteta, upućena je na sagledavanje stranačkog života, delovanje institucionalne, državne strukture, delovanje agregata – javnosti i javnog mnenja, civiliteta, posebno vidova građanskog (samo)organizovanja. Sve su to manje ili više dobri alati pomoću kojih se ostvaruje bolji, sigurniji, kvalitetniji i izvesniji život. Političke retorike raznih boja i intenziteta, bez delatnog, materijalnog traga u proizvodnji života, teško mogu biti osnova za vrednovanje i upoređivanje. Proizvodnja zakona i pravno uređivanje društva, bez dobre izvršne kontolne i delatne funkcije, ne znači mnogo. Za savremena društva je važno da budu pravno uređenja, važna je procedura, standardi, pravila. Ali je isto tako važna primena, ako postoji jednak odnos prema svima na koje se norme odnose. Vladavina prava je pretpostavka za ozbiljno društvo i državu. To ovde nažalost nije prisutno.Bojim se da smo podaleko od ove zadatosti.
Važno je sagledati obim, sadržaj i kvalitet društvenog i političkog angažmana stanovništva, nadasve građana, na promeni vlastitog položaja. Za delatni i poltički ambijent Vojvodine, veoma je bitno postojanje civilnih institucija koje naseljavaju javnost i javno mnenje.
Reći da su žitelji Vojvodine u najvećoj meri nezadovoljni svojim socio-ekonomskim i političkim položajem predstavlja opšte mesto. Koliko-toliko pravilno detektovati razloge takvog stanja, već predstavlja značajan pomak. Politički specifikovati program promena i pokrenuti stanovništvo u delatnom menjanju ka boljem – predstavlja vrh političkog života. Ovde bih još u nekom ređanju zadatosti vođenja ozbiljne politike, dodao da je veoma važno, da politički i javni akteri prepoznaju bitno i važno, od sporadičnog i marginalnog. Rečeno je, da je za iole ozbiljno keiranje učinkovitog političkog života, izuzetno važan moralitet aktera i afirmisana vrednosna matrica sadašnje i pretpostavljene društvenosti.
Da li se može, bilo kakvom ubedljivom političkom vlasti opravdati evidentno zaostajanje ovih prostora? Još uvek nije dosegnut nivo iz kraja osamdesetih godina prošlog veka. Koja to argumentacija može da opravda, objasni, abolira političke i ine aktere, koji defiluju ovim prostorima preko dve decenije? Je li stanje u Srbiji bolje zato što je sada „jedna“, a nije kao nekad „iz tri dela“? Šta je to uopšte jedno? Približavanje nuli to svakako ne može biti? Je li se srpska nacija potvrdila u svom identitetu? Da li stanovnik Srbije i Vojvodine živi danas demokratskije nego pre dvadesetak godina?
Može se ređati sijaset olakšavajućih okolnosti za intelektualne, privredne i političke elite koje utiču, ali i vrše vlast u ove dve decenije. Nas to neće dovesti do kvalitativnog iskoraka i promene. Mogu se optuživati i spoljni i unutrašnji neprijatelji, te nasleđe prošlosti, komunistička ideologija i međunarodne zavere, ali se poniranje u kloake nazadovanja neće time zaustaviti.
Ako uzmemo, da je potrošena jedna decenija u smeni samoupravnog, federalnog projekta, produciranjem autoritarnog, u raspadu države, ali i konstutuisanju nove nacionalne države – onda nema baš mnogo olakšavajućih okolnosti za aktere vlasti s kraja prošlog i početka ovog veka. Može se reći, da se u ovom periodu nije ništa temeljnije promenilo u vršenju vlasti, kada se posmatraju rezultati, odnosno kvalitet življenja. Svi ključni parametri pokazuju zaostajanje i nazadovanje. Upoređivanja sa okruženjem, državama koje su ranije daleko zaostajale iza Jugoslavije, još više ukazuju da Srbija, Vojvodina imaju nesposobnu i nedelotvornu političku klasu, kao i zapretene, potisnute socijalne i kreativne kapacitete društva.
Promovisani ljudski resursi stranačkog organizovanja krajnje su skromni, jednako kao i politička imaginacija u novom intitucionalnom komponovanju, ali i u vršenju vlasti. Političku i javnu scenu ovih prostora dominantno obeležava politikanstvo, privremenost, brzo okorištavanje, račundžijski egoizam i ogromni deficit političke kulture. Neće biti da Vojvodina, Srbija nemaju te potencijale. Pre će biti da se dugo i zdušno u centrima stranačke moći radilo na njihovom marginalizovanju i udaljavanju od čvorišta kreiranja, odlučivanja i realizovanja.
Posredi je potreba za temeljnom promenom ključnih vrednosti i ciljeva države i društva uz konsekventnu reformu političke strukture koja čini vlast i opoziciju. To znači i pomeranje sadašnjih intlektualnih ešalona oko vlasti, na periferiju i stvaranje prostora za kreativnije, odgovornije, nekompromitovane i neopterećene inelektualce. Građanima se mora otvoriti prolaz na političku i javnu scenu. Nažalost, u političkom i javnom životu Vojvodine, u fokusu medijske pažnje, malo je osoba sa dignitetom, autoritetom znanja i umenja, sa prepoznatljivim moralnim habitusom.
Dakle, nakon ovih kritičkih opservacija aktuelne političke i javne scene, ne samo Vojvodine, uočavaju se zadatosti i nameću se sledeći predlozi:
- Doći konsensusalno do što realnijeg modela sanaciono-razvojnog projekta Vojvodine, koji će biti ne samo korespodentan sa Evropom 2020 i Srbijom 2020 (uz sve opreze), već i sa sanaciono-razvojnim projektima lokalnih zajednica. Ovi projekti se temelje na ključnim linijama socijalno-ekonomskog i obrazovno-kulturnog razvoja. Mogućnosti zapošljavanja, utemeljeniji i neuporedivo ozbiljniji razvoj poljoprovrede i sela, razvoj malog i srednjeg preduzetništva, zadrugarstva i kooperativa, samo su neki od toponima tog razvoja.
- Ozbiljno i temeljno rekonstruisati političke, stranačke vrednosno moralne matrice, kao i načine političkog aktivizma i upravljanja. Neophodno je otvoriti procese oslobađanja od raznih vidova stranačke feudalizacije, partokratizma, sinekura, račundžijskog egoizma, etc.
- Kritički sagledati i transformisati sistemske, institucionalne strukture države radi efikasnijeg i efektivnijeg vršenja vlasti i ostvarivanja neuporedivo višeg nivoa vladavine prava.
- Rekonstruisati civilnu scenu Vojvodine, osloboditi medije novih monopola i unaprediti institucije javnosti i javnog mnenja, građanskog (samo)organizovanja, etc.
- Podstaći lokalne samouprave da mobilišu potencijale, odnosno human resources, razvojne programe (samo)zapošljavanja (family, sezonski, projektni, etc.). Koliko su za Vojvodinu bitne “greenfield” i “brownfield” investicije, još važnije je da se „nasele“ mala i srednja preduzeća, zadruge, kooperative, te razne inovativne privredne i socijalne mreže.
- Važno je da Vojvodina podstiče razne vidove realizovanja regionalnih politika, ne samo etno naravi, kako unutar države, tako i na prostoru ex-Yu, sa EU susedima etc. Ostvarivanje regionalnih politika podrazumeva daleko veći politički, finansijski i drugi subjektivitet lokalnih zajednica.
* * *
U ovim i sličnim koordinatama novog političkog angažmana moguće je ustanoviti neupredivo učinkovitiju javnu i političku scenu, koja će se ogledati u boljim rezultatima, ali i značajno boljem, kvalitetnijem življenju za najveći deo stanovništva ove Pokrajine. U sadašnjoj konstelaciji snaga u Srbiji, bojim se da ozbiljne i temeljne promene nije moguće izvesti bez spoljnih pritisaka. Nas, narednih godina, očekuje primena politike ”štapa i šargarepe“. Sa ovim se gubi vreme, rasipaju energije. Srbija, pa time i Vojvodina potrošila je svoje pravo na ponavljanje istorije. Iz tih razloga i smatram da je nužno sve učiniti da se temeljno rekonstuiše politička scena, koja počesto dominantno utiče na ostale aspekte naše društvenosti, pa ako hoćete i duhovnosti. Politički život, u delatnim koordinatama i zadatostima održivog razvoja, kvaliteta života, vladavine prava, tolerantnog i dijaloškog življenja preporučiće ovu ravnicu, pre svega mladima, kao “zgodno i primamljivo mesto za življenje”.
Autor je profesor na Univerzitetu Singidunum
Govornica Vojvođanskog kluba:
(Novi Sad –22.02.2012.)
dr Boško Kovačević: