Dimitrije Boarov: Povodom 70. godina od vojvođanske konstituante, 30. i 31. jula 1945.

Društvo za istinu o narodnooslobodilačkoj borbi i Jugoslaviji, Odbor za Vojvodinu Okrugli sto “Vojvodina u Srbiji”, 70 godina od odluke Skupštine izaslanika naroda Vojvodine o ulasku u sastav Federalne Srbije [nr] Poštovani prijatelji, [nr] Okupili smo se da obeležimo sedamdesetu godišnjicu svojevrsne konstituante vojvođanske autonomije, sedamdesetu godišnjicu Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, na kojoj je izabran […]

Društvo za istinu o narodnooslobodilačkoj borbi i Jugoslaviji,
Odbor za Vojvodinu
Okrugli sto “Vojvodina u Srbiji”, 70 godina od odluke Skupštine izaslanika naroda Vojvodine o ulasku u sastav Federalne Srbije

[nr]

Poštovani prijatelji,

[nr]

Okupili smo se da obeležimo sedamdesetu godišnjicu svojevrsne konstituante vojvođanske autonomije, sedamdesetu godišnjicu Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, na kojoj je izabran Glavni narodno-oslobodilački odbor Vojvodine u Demokratskoj Federalnoj Jugoslaviji i doneta odluka o ulasku Vojvodine u sastav Federalne Srbije, a koja je 30. i 31. jula 1945. godine, održana u Novom Sadu, u velikoj sali Doma kulture. Najpre ukratko o samom toku te sednice, prema stenografskom zapisniku (koji obuhvata 89 kucanih stranica).

[nr]

Prvo treba reći da je ova istorijska „osnivačka“ sednica naše skupštine okupila 453 članova okružnih narodnooslobodilačkih odbora Vojvodine i 123 predstavnika Treće jugoslovenske armije, koji su zajedno činili izborno telo za izbor Glavnog narodno-oslobodilačkog odbora Vojvodine, kao legalne skupštine autonomne Vojvodine nakon oslobođenja, kao i članovi ratnog Glavnog narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine.

[nr]

Zasedanje ovog tela otvorio je 30. jula u 16 i 30 časova dotadašnji predsednik ratnog Glavnog narodno-oslobodilačkog odbora Vojvodine, Aleksandar Šević, u svojstvu predsedavajućeg radnog predsedništva, u koje su, na predlog Tome Granfila, pored Ševića izabrani: Matija Evetović (Hrvat), Eta Kizur (Mađarica), Marko Peričin Kamenjar (Srbin); Trajan Flora (Rumun), Janko Krajcer (Rusin), Miloslav Gonja (Čeh), dr Andrija Siracki (Slovak), Petar Masnić (Hrvat), Mita Čavić (Srbin), Đerđ Sabo (Mađar) i Mira Milošević (Srpkinja).

[nr]

Gosti ovog zasedanja bili su: dr Ivan Ribar, predsednik AVNOJ-a, dr Siniša Stanković, predsednik Narodne skupštine Srbije, dr Blagoje Nešković, predsednik Vlade Federalne Srbije i dr Pavle Gregorić, kao predstavnik Vlade Federalne Hrvatske, kao i komandant Treće armije general-lajtnant Kosta Nađ.
Otvarajući zasedanje Aleksandar Šević je istakao značaj ove skupštine i naglasio da su njeni članovi „zaista pravi izaslanici naroda Vojvodine, te kao takvi imaju prava da u ime naroda Vojvodine donose punovažne odluke u vezi budućnosti Vojvodine i njenih naroda“. U tom smislu on je predložio da se skupština proglasi za „Skupštinu izaslanika naroda Vojvodine koja će moći donositi pravovaljane odluke o svim pitanjima koja Skupština nađe za shodno, a tiču se budućnosti Vojvodine i njenih naroda“ – što je Skupština prihvatila aklamacijom. Zatim su reč dobili ugledni gosti.

[nr]

Dr Ivan Ribar, predsednik AVNOJ-a, u svom obraćanju je, između ostalog, istakao da se izaslanici naroda Vojvodine nisu sastali ovde da – kao što je bilo u staroj Jugoslaviji – jedni druge nadmudruju partijskim smicalicama, već da svi zajedno okupljeni u Jedinstvenom narodno-oslobodilačkom frontu, rade na izgradnji otadžbine. Zatim je dodao: „Ono što narodi žele, ono zašta su se borili, oni su to i ostvarili. Tekovine narodno-oslobodilačke borbe su večni zakon, jer su za njih dali živote najbolji sinovi našeg naroda“. Na kraju svog izlaganja dr Ribar je rekao da će „Vojvodina kao autonomna jedinica, imati da izvrši značajne zadatke“.

[nr]

Zatim je reč dobio dr Siniša Stanković, predsednik Narodne skupštine Srbije. Dr Stanković je prvo izneo da su u ime naroda Srbije isuviše dugo u toku poslednjih 25 godina govorili oni koji su „sistematski gušili njegove slobode, koji su sistematski sprečavali da stremljenja i težnje srpskih narodnih masa dođu do izražaja i koji su stalno sprovodili politiku hegemonije i tlačenja narodne volje i nacionalne bespravnosti u Jugoslaviji“, pa je konstatovao da su „te protivnarodne klike poražene“. U nastavku izlaganja on je rekao da je „narod Srbije danas spreman da se odlučno suprotstavi svakom pokušaju, došao on ma sa koje strane, koji bi išao za tim da bratstvo i jedinstvo i ravnopravnost između naših naroda podrije i razbije“.

[nr]

Pri kraju svog pozdravnog govora, dr Stanković je naglasio da danas „Srbija može zaista da odigra blagotvornu ulogu u velikoj jugoslovenskoj zaajednici, naime, da pružajući bratsku ruku svim narodima Jugoslavije, ruku koja će stegnuti ruke ostalih naroda uz stisak tako snažan da ga više niko neće rastaviti“, te da će tako ispuniti „onu korisnu misiju o kojoj su sanjali veliki mislioci iz prošloga veka, kao što je Svetozar Marković“.

[nr]

Predsednik Vlade Srbije dr Blagoje Nešković, u svom obraćanju izaslanicima naroda Vojvodine prvo je naglasio da je „jedina briga Vlade Srbije da Demokratska Federativna Jugoslavija bude jaka i složna“ i da je osnov njene politike, što i istorija dokazuje, „da nema bratstva i jedinstva, da se ono ne može održati ako nema ravnopravnosti“. Nešković je zatim skrenuo pažnju da i u Srbiji i u Hrvatskoj ima ljudi koji „smatraju da se ravnopravnost zasniva na na snazi pojedinih naroda, brojnosti pojedinih narodnih grupa“, te da „oni smatraju da ukoliko ima Srba više u Vojvodini, ukoliko su oni veći brojem, da će utoliko oni biti jači, da će utoliko bolje moći da zastupaju svoje nacionalne interese“ i da isto tako misle i neki iz Hrvatske, da „ukoliko ima više Hrvata u Vojvodini, da će oni utoliko biti jači, da će biti premoćniji, ili da će moći bolje da brane svoje interese“, pa je ovaj deo govora poentirao sledećim rečima: „Uveravam vas da je politika koju vodi naša Vlada sasvim suprotna mišljenjima i težnji tih neprijatelja svih naroda, koji smatraju da se ravnopravnost među pojedinim naarodima zasniva na brojnosti ili kakvoj drugoj nadmoćnosti, ili uopšte sili“.
Nešković je zatim rekao: „Mi smatramo, drugovi, da Srbi iz Vojvodine treba da gledaju na Srbiju takvim očima odakle će dobiti samo podršku za ostvarenje istinske ravnopravnosti. Mi smatramo da Hrvati i Mađari i ostali narodi koji žive u Vojvodini, treba da gledaju na Srbiju istim očima kao što gledaju na Hrvatsku, drugim rečima, da gledaju u Srbiji Jugoslaviju, jer svako nezadovoljstvo ili slabljenje bratstva i jedinstva, koje bi dolazilo iz Vojvodine, značilo bi slabljenje cele Jugoslavije“.
Istovremeno, dr Nešković je upozorio: „Gubljenje iz vida naše celine i svođenje rada na uski pokrajinski delokrug u krajnjoj liniji znači slabljenje interesa celine. To je onakav rad kakav žele neprijatelji naših naroda. Takav rad bi značio cepanje naše zajedničke domovine“.
Na kraju prvog, svečanog dana rada Skupštine izaslanika, reč je dobio general-lajtnant Kosta Nađ, koji je na početku naglasio da je ovo „prvi put u istoriji naroda Vojvodine da vojnici imaju pravo glasa, zato je ovaj dan od velikog značaja za našu Armiju“. Nakon što je rekao da su specijalno u Trećoj armiji zastupljene sve narodnosti, on je ocenio da je „bratstvo-jedinstvo naroda Vojvodine cementirano krvlju na bojnom polju i to bratstvo-jedinstvo više niko ne može razoriti“. Na kraju, general Nađ je naglasio da je ovo veliki dan za Vojvodinu jer će se „stvarno izabrati onakvo zakonodavno telo, koje će zastupati prave interese naroda Vojvodine“.

[nr]

Otvarajući sutradan, 31. jula 1945. godine, radni deo Skupštine izaslanika, Aleksandar Šević je konstatovao da nisu prisutni gosti iz Hrvatske „koji verovatno zbog rada nisu došli, a uveren sam, da bi u protivnom slučaju rado došli“. Međutim, kasnije, u toku rada Skupštine, pristigao je dr Pavle Gregorić, ministar Savezne vlade za Hrvatsku i odmah dobio reč.
Gregorić je Skupštini izaslanika naroda Vojvodine rekao da im nosi pozdrave iz Hrvatske. Zatim je govorio o ustanku i narodno-oslobodilačkoj borbi u Hrvatskoj odajući posebno priznanje srpskim krajevima koji su se prvi podigli. Gregorić je najveći deo svog govora posvetio bratstvu i jedinstvo i  njegovom stalnom jačanju.

[nr]

Radni deo drugog dana zasedanja Skupštine izaslanika naroda Vojvodine zapravo je počeo referatom o političkoj situaciji na teritoriji Vojvodine, koji je podneo Jovan Veselinov – Žarko, u funkciji sekretara Pokrajinskog odbora Jedinstvenog narodno oslobodilačkog fronta (JNOF-a).

[nr]

I Veselinov je svoj referet započeo ističući važnost Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, jer ovaj „forum treba da donese tako važne odluke, kao što je budući položaj Vojvodine“. On je naglasio da su se „danas zaista prvi put u istoriji naših naroda u Vojvodini sastali svi narodi, tj najbolji predstavnici svih naroda u Vojvodini da zajednički rešavaju o zajedničkoj sudbini“, pa je dodao da „sudbina pojedinih naroda u Vojvodini zavisi od sudbine drugih naroda cele Jugoslavije i samo u zajedničkom i složnom radu može se izgraditi srećnija budućnost naše Demokratske Federativne Narodne Republike Jugoslavije“.

[nr]

Veselinov je zatim napomenuo da se pokazalo „da je jugoslovenski princip federalizam i da su naši narodi, i oni koji nisu uzeli učešća u borbi, potpuno prihvatili bratstvo i jedinstvo naroda“.  On je zatim govorio da je reakcija špekulisala  da srpski narod nije za Titovu Federativnu Jugoslaviju, ali da se pokazalo da „srpski narod ne samo da nije za Dražu Mihajlovića, nego da je spreman da se bori protiv izdajnika srpskog naroda, nedićevaca, ljotićevaca itd“.

[nr]

Veselinov je govorio i o reakcionarnim elementima i onima koji šire šovinizam i u Vojvodini, ali posebno i o nekim predratnim građanskim političarima. Naročito je bila zanimljiva ocena Dude Boškovića, koji je pre Drugog svetskog rata bio vođa Samostalnih demokrata i jedan od vodećih političara Vojvodine. Evo šta je Veselinov rekao o njemu: „Poznato je da je Duda odmah posle okupacije naše zemlje pobegao u Dubrovnik da ga tamo sačuvaju Pavelić i Musolini. Na poziv narodno-oslobodilačkog pokreta Vojvodine da se vrati i vodi borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika, Duda je odgovorio da se ne može vratiti dok traje rat. Dok se Duda za vreme borbe naših naroda krio kod Pavelića i Musolinija, njegov sin je aktivno pomagao četničke bande Draže Mihajlovića. A sada, posle oslobođenja naše zemlje, Duda se vraća u Vojvodinu i odmah počinje da vodi borbu protiv tekovina naše oslobodilačke borbe i ljudi koji su se borili za slobodu naše domovine. On se povezuje sa reakcionarnim elementima i postaje njihov vođ. Duda propoveda štetni separatizam, propoveda slabljenje naše državne zajednice. On huška protiv demokratske Srbije, govori da treba da se bojimo Beograda. Za njega Beograd nije grad nove DFJ, u kome se nalazi narodna vlada na čelu sa drugom Titom, Vlada koja podjednako vodi računa o svim narodima Jugoslavije i svim njenim pokrajinama, nego stari Beograd. Dok tako, na jednoj strani, Duda govori o opasnostima koje prete iz sadašnjeg Beograda, on se na drugoj strani povezuje sa ljudima predstavnicima starog Beograda, predstavnicima one beogradske čaršije, koja je u našoj zemlji vodila protivnarodnu politiku ugnjetavanja drugih naroda“.

[nr]

Veselinov je u svom referatu stalno insistirao da se borba protiv reakcija ne vodi iz straha da se sa novim ljudima oni ne uvuku u državni aparat, već samo zato što oni nanose štetu razvoju. Pri tome je citirao govor Josipa Broza Tita u oslobođenom Novom Sadu, kada je maršal rekao: „Nama trebaju takvi specijalisti koji će raditi, a ne rušiti. Ove druge mi ne trebamo. Ne trebaju nam takvi činovnici koji će stalno uzimaati narodne pare, a ništa korisno neće raditi. A svako ko hoće da radi, bio to činovnik, intelektualac, bilo koje profesije, pripadao ne znam kojoj partiji u prošlosti, svakog mi primamo i moćiće da primi dostojno mesto, jer mesta ima za sve“.

[nr]

Kad je reč o najvažnijem pitanju koje se našlo pred Skupštinom izaslanika, Veselinov je rekao: „Mi treba da donesemo odluku o tome kojoj federalnoj jedinici da se priključi Autonomna Vojvodina. GNOV je o ovom pitanju raspravljao u aprilu o.g. i složio se sa tim da Vojvodina treba da bude pripojena Federalnoj Srbiji. Već tada su izneseni razlozi koji govore zašto treba doneti baš takvo rešenje i zašto sve narodnosti koje žive u Vojvodini treba da pozdrave jednu takvu odluku. GNOV je bio čvrsto ubeđen da takvo rešenje najbolje odgovara interesima svih naroda Vojvodine i zato je u tom duhu dao poznatu izjavu u Narodnoj skupštini Srbije.

[nr]

U Vojvodini ima mnogo narodnosti, ali daleko najveći broj stanovnika čine Srbi. Ti Srbi su kroz mnoga decenija bili kulturno povezani sa Srbijom i njihova je davna želja da se sa njom što čvršće povežu. Ovakvo rešenje položaja Vojvodine neće niukom slučaju sprečiti ni otežavati normalni nacionalni razvitak onih naroda koji žive u Vojvodini. Princip bratstva i jedinstva, princip ravnopravnosti svih naroda, koji je ideja vodilja naše nacionalne politike u novoj Titovoj Jugoslaviji, potpuno će se ostvariti i u Vojvodini. DFJ ne bi bila ono što jeste, kad se ovo ne bi ostvarilo. Srbi u Hrvatskoj se ne boje da će njihovi nacionalni interesi biti ugroženi od strane Hrvata. Hrvati i Srbi su tamo potpuno ravnopravni. To isto važi i za Hrvate i ostale narode u Vojvodini. Nijedan narod neće biti favorizovan na račun drugog naroda.

[nr]

Granice, ukoliko se uopšte može govoriti o granicama između Vojvodine i Hrvatske, odnosno između Federalne Srbije i Federalne Hrvatske, odrediće AVNOJ i Konstituanta. Treba očekivati da će reakcionarni elementi pokušati da unesu zabunu u redove pojedinih narodnosti Vojvodine u vezi sa našom odlukom o budućem položaju Vojvodine. Oni će pokušati i to da iskoriste u svoje svrhe“.

[nr]

Po drugoj tački dnevnog reda ovog zasedanja, Toma Granfil, sekretar GNOV-a, podneo je izveštaj o radu ovog pokrajinskog odbora. On je na početku rekao da su narodnooslobodaličaki odbori, mesni i okružni, ponikli iz narodno-oslobodilačke borbe, a da je Pokrajinski narodno-oslobodilački odbor za Vojvodinu, kao glavni odbor, formiran  oktobra 1942. godine u Novom Sadu, koji je počeo u teškim ilegalnim uslovima i sa uspehom je mogao da rukovodi narodnim ustankom tek kada je u proleće 1943. godine reorganizovan i obnovljen u Sremu.

[nr]

Granfil je zatim ocenio da Glavni narodno-oslobodilački odbor Vojvodine „za vreme Vojne uprave (uvedene 25. oktobra 1944, prim. autora) nije mogao razviti svoj rad i svoj aparat u svim granama poslova, pošto za to nije bilo potrebe i mogućnosti pored postojećeg aparata Vojne uprave“. Svoju punu vlast, rekao je Granfil, GNOV je počeo da vrši 15. februara 1945. godine, kada je ukinuta vojna uprava, a vlast predata civilnim vlastima.

[nr]

Granfil je potom vrlo iscrpno, pa i kritički (na 33 stranice zapisnika) govorio o dotadašnjem radu 11 „odeljenja“ GNOV-a, koja su bila odgovorna za različite resore (od unutrašnjih poslova i socijalne politike, do industrije i finansija).

[nr]

U diskusiji po podnetim referatima učestvovaali su Jefta Lončarević, Mlađa Divić, Stevan Čakan, Svetozar Rogulja, Voja Leković, Paško Romac, Lazar Plavšić i Andraš Farago (koji je govorio na mađarskom jeziku). U tim istupanjima govorilo se uglavnom o krupnim privrednim problemima na terenu, ali i greškama nove vlasti koja se nije uvek snalazila.
Predsedavajući Aleksandar Šević je zatim predložio da se pređe na četvrtu taku dnevnog reda zasedanja, izjašnjavanje od Predlogu odluke o prisajedinjenju Autonomne Vojvodine Fderealnoj Srbiji.

[nr]

Šević je potom ponovio da su već u aprilu izaslanici GNOV u Narodnoj skupštini Srbije „izrazili želju i raspoloženje naroda Vojvodine za prisajedinjenje Srbiji, kada se o tome donese formalna odluka“, pa je predložio da se Antifašističkom veću narodnog oslobođenja Jugoslavije uputi sledeća poruka:

[nr]

„Prva skupština izaslanika naroda Vojvodine, pozdravlja i slaže se sa izjavom, koju su dali delegati Glavnog narodno-oslobodilačkog odbora na vanrednom zasedanju Narodne skupštine Srbije, o priključenju Autonomne Vojvodine Federalnoj Srbiji. Zato izaslanici naroda Vojvodine i donose odluku o priključenju Autonomne Pokrajine Vojvodine Federalnoj Srbiji“.

[nr]

Iako je čitanje ovog pisma bilo propraćeno burnim odobravanjem i uzvicima. „Živela Autonomna Vojvodina u Federalnoj Srbiji“ i skandiranjem „Vojvodina – Srbija!“, predsedavajući je zatražio da se drugovi izaslanici izjasne o njegovom predlogu.

[nr]

Prvi se javio predstavnik NOO Subotice (Hrvat), Lajčo Jaramazović, koji je prvo pozdravio „Prvu Narodnu skupštinu naroda Vojvodine“ i istovremeno ovaj istorijski predlog. On je zatim govorio o istorijskoj sudbini Hrvata u Vojvodini, pa je istakao: „Mi smo sa Titom i baš zato znamo da ćemo sa Titom ma kojoj federalnoj jedinici pripadali, imati ista prava kao i drugi“.

[nr]

Drugi se za reč javio katolički župnik iz Golubinaca Petar Masnić koji je između ostalog naglasio: „Mi Hrvati u Sremu i Vojvodini znamo da smo brojčano manji nego naša braća Srbi i da po našem položaju gravitiramo federalnoj jedinici Srbiji. Braćo moja sunarodnici, pošteni i dobronamerni Hrvati, mogao bi se možda među vama naći koji da kaže:’Možda ipak neće biti dobro što ćemo se ujediniti sa Beogradom, jer mi smo imali sa onim Beogradom i starom Jugoslavijom mnogo gorkih iskustava’. Ali toj mojoj braći Hrvatima kažem da to nije više onaj Beograd koji je bio, da nije više ta Jugoslavija nego je ovo nova Jugoslavija, Titova Jugoslavija“.

[nr]

Ištvan Lerik je pozdravio predlog predsedavajućeg na mađarskom jeziku, te je dodao da „bratstvo i jedinstvo treba da se ogleda u tome što će svako uživati jednaka prava i jednako blagostanje u zemlji“.

[nr]

Kek Žigmond, urednik „Sabad Vajdašaga“ je izneo stav da je ovo „prvo istinsko narodno predstavništvo naroda Vojvodine“, te da „svi narodi Vojvodine, a i mi Mađari, gajimo neograničeno poverenje prema novoj Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji“, jer, „Jugoslavija nije više zemlja gde izdajničke klike ugnjetavaju narode“. On je zatim rekao da „mi u ovom prisajedinjenju ne gledamo ekonomsko ili geografsko, nego borbeno prisajedinjenje mađarske demokratije srpskoj demokratiji“. Na kraju, Žigmond je rekao da „znamo da je Vojvodina do sada bila igračka istorije, no današnji dan pokazuje, ako se ujedinimo, da neće više biti igračka, nego će stvarati svoju istoriju“.

[nr]

Lacko Trajan je na rumunskom jeziku izneo da rumunski narod prima i pozdravlja predlog da se Autonomna Vojvodini priključi Federalnoj jedinici Srbiji, jer je, kako je rekao, svestan da će ono „još više učvrstiti bratstvo i ravnopravnost Rumuna sa ostalim narodima Vojvodine i cele Jugoslavije“.

[nr]

Stevan Čakan je prvo na srpskom, a zatim sažeto i na rusinskom jeziku, u ime Rusina prihvatio predloženu odluku „pošto su Srbi nacionalna većina u Vojvodini i pošto su Srbi kao celina u Jugoslaviji doprineli najviše žrtava“.

[nr]

Na slovačkom jeziku Skupštini izaslanika obratio se Andrija Kardelis i takođe pozdravio predlog predsedavajućeg ističući da su „neprijatelji slovenstva poraženi“.
Arnold Rajh, Jevrejin, takođe je u ime svog naroda „u kome je malo koji uspeo da sačuva svoju glavu“ podržao predloženu odluku i izneo uverenje „da se nikad više fašistički zakoni i fašisti neće povampiriti“.

[nr]

Na kraju ove tačke dnevnog reda predsedavajući Aleksandar Šević je konačno formulisao telegram odluke Skupštine izaslanika nanroda Vojvodine Narodnoj Vladi Federalne Srbije, koji je glasio:

[nr]

„Skupština izaslanika naroda Vojvodine jednodušno i sa oduševlejnjem je donela odluku da Vojvodina kao autonomna pokrajina uđe u sastav Federalne Srbije u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji i šalje bratske i drugarske pozdrave Narodnoj vladi Srbije.

[nr]

Svim svojim snagama, narodi Vojvodine pomagaće Narodnoj vladi Srbije na izgrađivanju i jačanju Federalne Srbije u Demokratskoj Federalnoj Jugoslaviji“.
Pošto je aklamacijom prihvaćen ovaj telegram, Šević je skrenuo pažnju da je potrebno da se ovlasti GNOV, da kad ovu odluku prihvati AVNOJ, izabere predstavnike APV za Narodnu skupštinu Srbije. I ovaj predlog je prihvaćen aklamacijom.

[nr]

Po petoj tački, Skupština izaslanika je trebalo da dopuni broj predstavnika Vojvodine u AVNOJ-u, u kome su se već nalazili Jovan Veselinov, Isa Jovanović, Aćim Grulović, Judita Alargić, Jovan Popović, Radivoj Davidović, Nikola Petrović i Herbert Kraus. Na predlog, koji je opet podneo Toma Granfil, izabrani su i sledeći novi članovi AVNOJa: Dr Milan Petrović, dr Aleksandar Moč, Aleksandar Šević, Vasa Stajić, Kosta Nađ, Blaško Rajić, Lajčo Jaramazović, Petar Masnić, Mata Avgustinov, Šoti Pal, Ištvan Varga, Žigmond Kek, Đerđ Sabo, Šandor Olah, Andrija Kardelis, Jevrem Pastornicki i Koriolan Lupšić. Tako su se unutar vojvođanske delegacije u AVNOJ-u, sa ukupno 26 članova, našli predstavnici svih naroda u Vojvodini. Kada su ti kandidati izašli pred predsednički sto, piše u zapisniku, Skupština ih je burno pozdravila.

[nr]

Na kraju, po šestoj tački dnevnog reda, prišlo se izboru članova Glavnog narodno-oslobodičakog odbora Vojvodine. Nakon glasanja, sednica je zaključena u 19,15 časova 31. jula 1945. godine

[nr]

Izborna komisija je utvrdila da je od 576 birača, glasao 501, a da 75 nije glasalo, jer su bili odsutni. Komisija je utvrdila da je u celosti pobedila lista Pokrajinskog Jedinstvenog Narodno-oslobodilačkog Fronta i da je u Skupštinu Glavnog narodno-oslobodilačkopg odbora Vojvodine izabrano 150 kandidata.

[nr]

Na osnovu opredeljenja Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, na Trećem zasedanju AVNOJ-a, 10. avgusta 1945. godine, doneta je odluka koju je dr Ivan Ribar proglasio sledećim rečima: »Objavljujem da je Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije jednoglasno prihvatilo odluku Prve skupštine izaslanika Vojvodine o priključenju Autonomne Pokrajine Vojvodine federalnoj Srbiji«.

[nr]

Na prvoj sednici prvog izabranog saziva Skupštine Glavnog narodno-oslobodilačakog odbora Vojvodine, 19. avgusta, broj članova Skupštine je povećan na 153, a najviši organ vlasti u Vojvodini je dobio naziv Glavni narodni odbor Vojvodine, Na ovoj sednici izabrano je i njegovo Predsedništvo sa 32 člana. Izabrani su  i predstavnici Vojvodine u Narodnoj skupštini Srbije, a usvojen je i tekući budžet do kraja 1945. godine.

[nr]

Najzad, 1. septembra 1945. godine, Prezidijum Narodne skupštine Srbije doneo je Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne Pokrajine Vojvodine. U ovom propisu izvršeno je i njeno, kako je naznačeno,  »privremeno razgraničenje« prema Hrvatskoj. Najveći deo Srema ušao je u sastav Vojvodine, a Baranja je ušla u sastav Hrvatske.

[nr]

Pod nazivom Narodna skupština Autonomne Pokrajine, najviši organ vlasti Vojvodine će se okupiti na sednici 20. i 21. februara 1946. godine, nakon usvajanja Ustava Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 31. januara 1946. godine. Pošto ustav Srbije još nije bio donet (on će biti donet tek kroz godinu dana, 17. januara 1947) novo ime je dobijeno na osnovu gore spomenutog zakona koji je doneo Prezidijum Narodne skupštine Srbije. Ovim propisom promenjen je i naziv Predsedništva Narodne skupštine APV u Glavni izvršni odbor APV.

[nr]

To su, dakle, takozvane “gole istorijske činjenice” o Skupštini izaslanika naroda Vojvodine, održane 30. i 31. jula 1945. godine, i njenim istorijskim odlukama. Da se poslužim rečima Stevana Doronjskog (iz 1971. godine), Pokrajina Vojvodina se „konstituisala“ u leto i jesen 1943. godine, preko pokrajinskih institucija – Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Vojvodinu, Glavnog Narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine, Pokrajinskog odbora AFŽ-a, Pokrajinskog odbora USAOV-a i Glavnog štaba NOV i POV. Međutim, ona je u jugoslovenski federalni sistem vlasti i u sastav Federalne Srbije ušla posle oslobođenja nakon odluka Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, čiju 70. godišnjicu sada obeležavamo.

[nr]

Ako bude vremena, ja ću biti slobodan da se kasnije uključim u diskusiju na ovom skupu, kako bih ukratko izneo neka zapažanja o predistoriji odluka koje je donela Skupština izaslanika, istorijskoj genezi ideje Vojvodine i njene autonomije, razvoju autonomije tokom socijalističkog razdoblja i njenoj lošoj sudbini pri kraju 20. veka, kao i u potonjim tranzicijskim vremenima, sve do dana današnjeg.

[nr]

U Novom Sadu, 25. juna 2015. godine