Poštovani i dragi prijatelji Vojvodjani!
Nema smisla reći ujedinimo se, ali možda ima smisla reći objedinimo napore jer slično želimo. Čini mi se da smo danas ovde, da pokažemo još jednom da ovako kako je – ne valja.
Došao sam danas ovde, mada bih više voleo da su mi sinovi ovde među vama, bilo bi to i priličnije, da je više mladih. Došao sam, a bio sam i na prethodnoj konvenciji pre tri godine u Domu sindikata jer sam zgranut količinom i načinom bezobrazluka kojim određeni krugovi u Beogradu, uz podlo udvorištvo pojedinaca koji žive u Novom Sadu, osporavaju novi Statut Vojvodine, koji je usvojila Skupština Vojvodine. I to u okviru važećeg Ustava koji nije prošao u Vojvodini, ali koga Vojvođani, kao korektni građani, uvažavaju.
Ne prezaju ni od laži kada kažu da Vojvodina hoće elemente državnosti i to dokumentuju tvrdnjom da Vojvodina hoće da sklapa međudržavne ugovore. Neće da vide da je naslov poglavlja u Statutu u kome se to spominje Međuregionalna međunarodna saradnja. Dakle ne državna nego regionalna. U Evropi je preko 100 regija koje međusobno sarađuju, a jedna od njih je i Vojvodina. Sto regija može da sarađuje bez da im neko pripisuje atribute državnosti a Vojvodini to treba onemogućiti.
Ili kao neprihvatljiv pokazatelj težnje za državnoću i za osamostaljenjem Vojvodine se navodi postojanje VANU. A u Nemačkoj, pored Savezne, ima 8 regionalnih akademija nauka u njihovim pokrajinama, među kojima je Berlinsko-brandenburška osnovana pre 4 g. U Francuskoj ih je 12, u Italiji je 15, u Španiji je 6. I nijedna od tih akademija nije 93 znak državnosti niti opasnost od odvajanja njihove pokrajine od savezne države.
Ovih dana sam čitajući Vasu Stajića naišao na deo gde on citira Jovana Cvijića, cuvenog srpskog antropogeografa. Izvanrednog poznavaoca naroda koji žive na Balkanskom poluostrvu. Kaže Jovan Cvijić „Vojvodina će imati ono što uspe da otme za sebe.” Nažalost to očigledno važi i danas. Umesto da se kako mi to kažemo ljudski dogovorimo polazeći od međusobnog uvažavanja i poverenja, savremenih iskustava i znanja i modernog viđenja budućnoti. Pravi naučnici i intelektualci se odlikuju širinom vidika, mogućnošću da sagledavaju, naravno po metodama naučnosti, dalje i šire, odlikuju se vizijom, kvalitetnim predviđanjem,
U ponedeljak, pre tri nedelje, na čuvenom Pravnom fakultetu u Beogradu održan je agitpropovski skup protiv statuta Vojvodine. Čak su ga nazvali naučnim, čime su samo pokazali šta se na tome fakultetu smatra naukom. Uzgred, o ustavu Srbije, mnogo značajnijem dokumentu, pre nego što je izglasan, nisu imali skup ni naučni ni nenaučni. A tri dana posle toga se u istom sramnom maniru oglasila i SANU. Jasno je, da je to deo kampanje koju retrogradne osobe i grupacije vode protiv autonomije Vojvodine. Znaju to ti ljudi ali im nije teško slagati da bi, zadržali svoje privilegije, da bi usporili razvoj Vojvodine. Da boljem komšiji crkne krava.
Nama je danas nužnije da gledamo u budućnost nego da se bavimo prokockanom prošlošću. Političari, po pravilu, gledaju i ostvaruju kratkoročne ciljeve. Dugoročno mogu razmišljati samo ljudi širokih vidika. Takvi bi morali da sroče novi memorandum. O razvoju ove pokrajine i države u narednih 30 godina. O optimalnim ulovima za razvoj, koji je realno moguć, i za narode koji ovde žive koristan u novom sistemu života i razvoja u Evropi i svetu. Potrebna su nam radna mesta koja stvaraju novu vrednost, obrazovan narod, svestan svojih vrednosti i nedostataka.
Ja dosta poslovno putujem po Evropi, znam da je Pokrajina Vojvodina danas poznata i priznata, kao poželjan i kvalitetan partner.
Ali evo i par podataka koje po pravilu previđamo, iz oblasti visokog obrazovanja:
• preko 70 % studenata priželjkuje da pobegne iz ove zemlje
• isti toliko procenat nije nikada bio u inostranstvu 94
• kada studente pitam ko zna engleski – odgovor je 60%, a moralo bi da bude 90 %
• bar 50 % nastavnika na univerzitetu ne govori tečno engleski
• jako malo nastavnika je radilo – istraživalo na univerzitetima u inostranstvu, šta i kako da prenesu
• smanjuje se procenat visokoobrazovanih u zemlji.
A kada se posmatra celokupno stanovništvo Srbije:
• 40 % stanovništva u Srbiji je funkcionalno nepismeno
• 50 % stanovništva u Srbiji ima manje od kompletne srednje škole,
• 22 % državljana Srbije nema kompletnu osmogodišnju školu
• 20 % seoske dece u Srbiji se ne upiše u I razred
• 6,5 % stanovnika Srbije nikada nije išlo u školu.
U čitavoj Evropi je 1,5 % nepismenih, a u Sloveniji (koja je osamdesetih godina bila samo malo bolja od Vojvodine) ima oko 0,6 % nepismenih.
Evo još par činjenica:
• u školi i na fakultetima se kod nas traži reprodukovanje činjenica, a ne razvija se i ne podstiče se razmišljanje svojom glavom
• za ispite se priprema učenjem iz skripti i udžbenika a ne čitanjem časopisa i kritičkim odnosom prema postojećem
• reformacije kod Srba nije bilo, kritičko mišljenje se ne neguje
• razvoj ne zasnivamo na naučnom i empirijskom iskustvu.
A poznato je da je investiranje u obrazovanje je najisplativije investiranje. Pored stotinu drugih razloga o kojima je ovde danas govoreno i ovo je važan razlog zašto se ne sme desiti, bila bi nenadoknadiva šteta, da Statut Vojvodine i Zakon o njegovom sprovođenju u verziji koja je pošla od Skupštine Vojvodine ne sme da ne bude potvrđen u Skupštini Srbije.
Vidim da su danas ovde ljudi koji umeju da misle svojom glavom. Želim Vam da izborimo Vojvodinu i Srbiju u kojoj ćete moći da radite, stvarate svojim efikasnim radom prvenstveno za sebe i svoju porodicu, pa će onda dospeti i za komšije, za druge, da živimo slično Evropljanima XXI veka.
Valjda će i ovaj današnji skup, ali još više aktivnosti svih nas posle njega, a i onih koji nisu danas sa nama, doprineti tome. Ali setite se reči Jovana Cvijića, ako želimo da opstanemo, da bolje živimo i da se unapredimo i brže razvijamo, moramo se ne samo deklarativno zalagati, već i boriti i «otimati», a ne biti lalinski doveka strpljivi i kako vole da nas predstave pomalo dobroćudno bleskasti.