Živimo u vremenu kontroverznih pogleda o autonomiji Vojvodine, ali i težnji koje je u potpunosti osporavaju, mada ona već 160 godina postoji kao politički pokret, istorijska ili ustavna stvarnost. Otuda njena autonomnost ima svojstva istorijske tradicije i ne može se politički relativizovati u zavisnosti od nivoa državne centralizacije Srbije, jernije ni nastala u procesu njene negacije, već na osnovi političkog opredeljenja samosvojno antifašističkog pokreta koji se razvio tokom Drugog svetskog rata. Suprotna mišljenja, medjutim, stavljaju autonomiju Vojvodine u kontekst koji joj oduzima ovu istoričnost, bez koje je teško razumeti njenu legitimnost i političku oportunost.
U procesu nastanka automnosti Vojvodine razvile su se u njoj mnoge osobenosti, koje su joj davale potpuniji politički identitet. Od stvaranja jugoslovenske države u njoj se jasnije ispoljavalo anticentralističko raspoloženje, suprotstavjenost nacionalizmu, antifašističko i patriotsko opredeljenje, koje je posebno došlo do izražaja u Drugom svetskom ratu, osećanje za društveni progres, odbranu svojih ekonomskih interesa i dr. Ova svojstva činila su je permanentnim protvnikom svakog centralizma i nacionalizma koji su joj nametani u ime nacionalnog i državnog jedinstva. Istovremeno postojala je jasna i nepromenjva svest o prirodnom i istorijskom jedinstvu sa Srbijom, nezavsno od toga da li se ono ostvarivalo kroz jugoslovensku ili samo srpsku državnu stvarnost.To se već ne bi moglo reći za odnos Srbije prema autonomizmu Vojvodine u kome se uvek video separatizam ili istorijska prevazidjenost takvih ustavnih rešenja, s obzirom na apsolutnu većinu srpskog naroda u Vojvodini.
U kontekstu novih ustavnih intencija, autonomnost Vojvodine najviše će se osporavati upravo s navedenih pozicija – da ugrožava jedinstvo Srbije, da je dezintegriše, kao državu i dr. Tim populističkim i lažnim argumentima ( traju već od 1918.godine), srpski nacionalizam uspevao je ponekad da obezbedi politički legalitet, naročito 80-ih godina XX veka, Vojvodina se teško suprotstavljala. Čini se da je i sada pred tim političkim iskušenjima. Pokazaće se to uverljivo i u predstojećoj skupštinskoj raspravi o pravno minormnom i bezazlenom Statutu Vojvodine, koji je prevashodno proizvod odnosa snaga, a ne demokratskih ideja.Već sada se daju besmislene kvalifikacije da on promoviše državnost, separatizam i sl. U tom smislu su i zapažanja kako su pokrajinska akademija i glavni grad pokrajine sinonimi državnosti. Sve to nameće pitanje: kako se suprotstaviti ovoj ponovnoj i lažnoj argumentaciji protiv autonomnosti Vojvodine i ekspanzije srpskog nacionalizma. Kao moguću osnovu suprotstavljanja vidim u širenju političkih uporišta autonomije Vojvodine i afirmacije njenog multinacionalnog identiteta – ne da bi se konfrontiralo sa racionalnim državnim težnjama Srbije, već otvorili procesi njene demokratizacije, evropeizacije i oslobadjanja od mitomanskih reminiscencija koje su bili grobari autonomije 80- tih godina.