Poštovani,
osvrnuo bih se na delove Deklaracije i Izjave kao dva dokumenta koji su ovde pred nama, a koji se odnose na federalizam i federalizaciju Republike Srbije koja bi se sastojala od Republike Vojvodine i Republike Srbije i sa njima činila Saveznu ili federalnu republiku Srbiju, – što izaziva zazor i kod nekih dobronamernih ljudi. Pre svega država Srbija nikada istinski nije prihvatala federalizam jer nije prihvatala ravnopravnost i čiste račune već je težila hegemoniji i iskorišćavanju. Stoga je taj pojam prokazan u „sopstvenoj kući” ali nije bio nepoželjan u Hrvatskoj, sada u Bosni i Hercegovini niti bi bio na Kosovu. Pozitivna tradicija federalizma koja je u Srbiji postojala prikriva se. Kada je stvarana prva Jugoslavija, Nikola Pašić bio je za unitarnu i centralizovanu državu, ali jedna grupa srpskih naučnika na čelu sa Jovanom Cvijićem zalagala se za Jugoslaviju kao federaciju „Amerikanskog tipa” u kojoj bi i Vojvodina bila jedna federalna jedinica. Da li je potrebno da kažem da je Cvijić bio veliki srpski patriota, da je utemeljitelj geografije i antropografije, da je Balkan i šire područje poznavao u dušu. On je video Jugoslaviju kao stecište dveju velikih imperija, Otomanske i Habsburške, i u njoj razlike „kakvih u Evropi nema”, ravničarski i planinski tip čoveka i mentaliteta…. Pobedila je koncepcija „iskusnog” Pašića, ali ona nije izdržala probu vremena. Danas u okvirima Republike Srbije, u malom, sadržana je objektivna podela koju je Cvijić video. To je podela na Srbiju i Vojvodinu. Svoje opredeljenje za federalizam utemeljujem na intelektualnom kapitalu i opredeljenju Jovana Cvijića, koje je bilo vizionarsko jer ga je i vreme potvrdilo. Posle više od devet decenija vidimo da eksperiment Vojvodina sa Srbijom nije uspeo. U stegama centralizma Vojvodina je ekonomski propadala i gubila nasleđene vrednosti, osim u kratkom periodu praktičnog statusa federalne jedinice po Ustavu iz 1974. I pored svega, Vojvodina, i ako je poropadala, reprodukovala se po zakonima tla i tradicije. Vojvodina nije postala Srbija, niti to može postati. Sa tim treba računati.
[nr]
Zašto nisam za autonomiju? Ovaj inače mutni pojam u našem Balkanskom kontekstu pokazao se katastrofalan za Vojvodinu. I pored velikih obećanja „novih demokrata”, Srbija se Ustavom od 2006. opredelila na minimalnu autonomiju Vojvodine, bez zakonodavne moći, i s tim da se sadržina autonomnih prava ne garantuje ustavom već se utvtrđuje zakonima koji se uvek mogu promeniti. Donošenje zakona o finansiranju nadležnosti APV propisano za 2008. još nije izvršeno. Ustavom garantovanih 7% od bužeta Srbije za Vojvodinu, sa udelom sredstava za razvoj, za pet godina ispunjeno je sa svega oko 36 % ! Prava tragikomedija ispala je tada kada su odgovorni iz republičke vlade, pojedinih godina tvrdili da je ustavna obaveza ipak ispunjena jer se manje data sredstva mogu nadomestiti podizanjem kredita, kao i davanjem nekih sličnih nebuloza, u duhu najodličnije tradiciji vizantijske prevrtljivosti, zbog koje su se mnogi i razbežali iz bivše Jugoslavije. U uslovima ovakvog shvatanja istine, gde čak ni matematički broj 7 nije 7, Vojvodina, koja je u međuvremenu ekonomski pala i ispod proseka R. Srbije, da bi preživela, mora posezati za većim korpusom prava i njegovim sigurnijim garancijama. To je federalizam. Ukazujemo na još dve važne stvari. Federalizam po definiciji podrazumeva pravo na donošenje zakona.
[nr]
Drugo, kao vrlo bitno ističem, – federalizan podrazumeva i dvodomnu skupštinu u kojoj bi o važnijim pitanjima Srbija i Vojvodina kao ravnopravne jedinice donosile usaglašene odluke. Ovim suodlučivanjem, Vojvodina bi i na državnom vrhu štitila svoja prava i interese, a – uveren sam, da bi ovim Vojvodina, i sa ostatkom svojih neuništenih evropskih vrednosti, doprinela jednoj poštenijoj i efikasnijoj zajedničkoj državi, na korist svih.
[nr]
DRAGOMIR JANKOV
član Predsedništva Vojvođanskog kluba