Pastor Ištvan, predsednik SVM

Poštovana Konvencijo, Dame i Gospodo!   Kod nas katolika ovo je treća nedelja adventa. Advent je period u godini koji se prepoznaje u iščekivanju. To je period u kojoj se iščekuje pojavljivanje svetlosti, kada se očekuje pobeda dobrog nad zlim, kada se očekuje pobeda bogatsva i otvaranja perspektive nad siromaštvom i bezvrednošću. To je period […]

Poštovana Konvencijo, Dame i Gospodo!

 

Kod nas katolika ovo je treća nedelja adventa. Advent je period u godini koji se prepoznaje u iščekivanju. To je period u kojoj se iščekuje pojavljivanje svetlosti, kada se očekuje pobeda dobrog nad zlim, kada se očekuje pobeda bogatsva i otvaranja perspektive nad siromaštvom i bezvrednošću. To je period kad se čovek nada trenutku radosti. Sa tog aspekta, iz te vizure gledajući, ima li boljeg momenta za organizovanje

 

Treće vojvođanske konvencije nego što je period adventa?! Mislim da nema. Iz tog razloga želim da čestitam organizatorima. Možda nije ovo sve svesno usleđeno ovako kako se desilo, ali dobro se poklopilo. Imam jednu poruku.

 

Nije bilo lako doneti odluku za učestvovanje ovoj Konvenciji. Rećiću i zašto. Nije bilo lako ubediti čak ni svoje političke saborce, pripadnike sopstvene stranke (sad govorim o SVM), istaknute i iskusne ljude koji su bili u vrhu SVM u zadnjih 15 godina, i to iz dva razloga. Ja ću biti potpuno iskren, pa vam govoriti o tome. Rečeno je da SVM ne treba da učestvuje ili možda ne treba da učestvuje na ovoj Konvenciji zbog toga, što ako se pogleda spisak sazivača i učesnika, tu nema uglednih. Nema dovoljno uglednih. Moram da kažem, da je to ugledan spisak i da je to spisak onih koji su u ovom momentu još uvek ostali privrženi ideji. Svi ostali koji sebe smatraju uglednim, koji druge doživljavaju uglednim i jakim, su iz dnevno političkih, kratko političkih interesa odustali od ove ambicije, i prodali ideju i sopstvenu dušu zarad opstanka stranke, zarad ostajanje na nogama i zaradničke koristi (aplauz). Moramo biti svesni, toliko nas je, što se tiče političkih organizacija, civilnih društava. Verovatno ima još, ima puno ljudi koji nisu organizovani ni kao civilno društvo, ni kao stranka, ali su privrženi ideji. I mislim da je zadatak svih nas, zadatak ove Treće konvencije, da sačuva tu vojvođansku ambiciju, tu vojvođansku adventsku ambiciju sačekanja momenta pojavljivanja svetlosti. Zbog toga je važna ova današnja konvencija. Drugi razlog koji su ljudi govorili da možda treba razmisliti i ne otići, i ne učestvovati, je bio vezan za trenutak. Rečeno je: «Možda nije trenutak, nanećemo štetu.» To je dosta često izgovarana rečenica. Na koju se može dati jednostavan odgovor: « A kada će biti trenutak?» Jer ako budemo očekivali da će nas neko uhvatiti za rukav, pa kazati:

«E sad je trenutak!» Onda mislim da takvog događaja, takvog trenutka neće biti, a da ćemo naneti štetu. A čemu ćemo naneti štetu? Doživljaju statuta, na način kako se on doživljava? Doživljaju budućeg Zakona o razgraničenju nadležnosti na bazi ovog ustava? Kako se on danas doživljava? Pa tome se ne može naneti veća šteta, nego što je dosada naneta!

(aplauz)
Insistirao sam na tome, da prihvatimo rizik, da se legitimišemo i da kažemo: «Jeste učestvovaćemo!» U ovom društvu koje je ostalo i u ovom trenutku u kojim danas živimo. Zašto? Zato što mislim da je danas trenutak, da se s jedne strane potvrde stavovi, a da se sa druge strane potvrde opredeljenja. Što se tiče stavova, ja se ne bi zadržavao na oceni okolnosti donošenja Ustava, koje je danas na snazi, na vojvođanskom odnosu, u odnosu na to pitanje, odnosno u odnosu na taj tekst. O tome su prethodni govornici dovoljno rekli. Ja samo želim da im se, u tom delu i u tom elementu priključim. Ali, mora se reći i mora se potvrditi naš stav da je sa našeg aspekta ovaj ustavno-pravni status neprihvatljiv, neodrživ, ne slažemo se sa njim. Trudićemo se do zadnjeg atoma snage da ga promenimo. Ali se ne radi samo o neprihvatljivosti ustavno-pravnog statusa, nego se radi i o tome, da se mora reći: da ni doživljaj i poštovanje ovog, za nas neprihvatljivog ustavno-pravnog statusa, za nas je neprihvatljiv. Jer situacija u kojoj oni koji su krojili Ustav, takav kakav je za nas neprihvatljiv, za njih ne bude ne prihvatljiv, da ga krše iz dana u dan, što je nešto preko čega mi ne možemo da prekoračimo. (aplauz)

 

To je faktičko stanje Dame i Gospodo.

 

Vojvođanska skupština je koristeći svoje ustavno-pravno ovlašćenje, uputila republičkoj skupštini više od sto zakonskih projekata, ni jedan nije došao na dnevni red. Šta je faktičko stanje? Faktičko stanje je, da je usaglašeni tekst statuta mesecima praktično u Beogradu, da ne postoji u ovom momentu dovoljna politička volja za isticanje tog dokumenta u skupštinsku proceduru i za donošenje Zakona o razgraničenju nadležnosti, pri čemu ni za milimetar nismo prekoračili ustavno-pravni okvir. To je danas faktičko stanje.

 

Faktičko stanje je danas da moramo biti svesni da nas deli samo trenutak da moramo konstatovati da je kraj nada, da opredeljenja, izgovorene rečenice, politički verbalizam se ne susreće, ni slučajno sa realitetima, da ljudi koji su u proteklim mesecima govorili o evropskoj Vojvodini, to činili samo sa ambicijom ubiranja političkih glasova. I da iza tih izgovorenih rečenica nema opipljive prave političke volje. To je danas fakticitet, a taj fakticitet mi možemo promeniti. Niko drugi. To oni neće promeniti, to samo mi možemo promeniti, i to na taj način da vršimo maksimalan pritisak. Bez toga se neće maći priča sa mrtve tačke.

 

Šta je još fakticitet? Fakticitet je i to da ćemo možda na jedvite jade uspeti privoleti republičku vladu da poštuje Ustav u odnosu na budžet Vojvodine za 2009. godinu. Vidite, takva je situacija. Oni sami praktično krše, i kažu: «Treba stegnuti kaiš.» Ali mi opet da stežemo kaiš?! Kada uplaćujemo 43 odsto bruto društvenog proizvoda ove zemlje! Mi da stegnemo kaiš na 5 posto učešća u republičkom budžetu? Zar je to normalno? Zar se preko toga može preći? Ne može! I to je fakticitet koji potvrđuje u ovom momentu opravdanost održanja ove Konvencije. (aplauz)

 

Šta je ono što kao opredeljenje moramo potvrditi? Moramo potvrditi ono što stoji u ovoj Rezoluciji, da smo s jedne strane političke snage, koje neguju principe real-politiziranja, koji neguju principe parlamentarne demokratije i koji žele kroz sredstva ili kroz metode parlamentarne demokratije da promene stanje koje doživljavaju kao ne prihvatljivo i neodrživo. Zar je to legitimno? Mislim da jeste. Mislim da ne može da se postavi pitanje u odnosu na ovo. Da ćemo destabilizovati zemlju? Mislim da nećemo. Mi samo ukazujemo na probleme koji unazad decenijama deluju kao snage ili kao tenzije koje razvaljuju zamišljene okvire ovog društva. To se može rešiti samo kroz dijalog, kroz otvoreni dijalog i kroz traženje kompromisa. Nema drugog izlaza.

 

Ima još jedna stvar koja je jako važna. Puna su usta političara, tih, koji su – po meni – u opasnosti da će uskoro postati «nagi», da je prvobitna, životna, jedina perspektiva i ambicija Srbije: priključenje Evropskoj Uniji. I tu se mi slažemo. Ali se ne slažemo u tome; koji su međukoraci, koji je sadržaj tog evropskog približavanja? Moram da kažem, da nema približenja Srbije Evropskoj Uniji bez prihvatljivog uređenja unutrašnjih odnosa. Sa tim se moraju suočiti.

 

Dok se ne reši pitanje Vojvodine, dok se ne reši pitanje decentralizacije, dok se ne reši pitanje devastiranosti pokrajine i lokalnih samouprava, dok se ne rasporedi odgovornost, ovlašćenje za upravljanje sopstvenim razvojem, dotle nema spremnosti Srbije za priključenje Evropskoj Uniji. I to je, po meni, naša najveća šansa. To je taj trenutak, koji će kad tad sazreti, koji ćemo kad tad sačuvati i doživeti.

 

Dozvolite mi da na kraju kažem nekoliko rečenica o tome kako vidim, ja lično ili mi, ulogu Saveza vojvođanskih Mađara u Vašem društvu. Mi smo jedna manjinska mađarska stranka, ali jedna stranka koja je iz elementarnih interesa vezana za regionalni vojvođanski interes. Ono što je nama dobro to je regionalno dobro. I ono po čemu se mi danas razlikujemo od svih ostalih igrača na parlamentarnoj političkoj sceni, jeste naše čvrsto opredeljenje, koje možete proveravati iz dana u dan; da nema tog opšteg interesa zarad koje smo spremni prodati regionalni interes. I to je ono, što mi kao vrednost možemo da Vama ponudimo i da unesemo u ovu Konvenciju, odnosno u ovo društvo. Uveravam Vas da smo mi to danas uneli, da mi to želimo praktično da stavimo na zajedničko raspolaganje.