Vojvodina država – sasvim legitiman zahtev.
Proteklih meseci nacrt statuta Vojvodine je bio predmet oštrih kritika, a njegovi kreatori predmet grubih napada. Akterima koji su stali iza nacrta najvišeg pravnog akta pokrajine su, od jednog dela političke klase i njenog agitpropa, spočitavane separatističke namere. Tako su pojedina rešenja iz nacrta poslužila kritičarima da uključe ideološki alarm i upozore srbijansku javnost da se, nakon otcepljenja Kosova, priprema i otcepljenje Vojvodine. Pretvaranjem Vojvodine u nezavisnu državu konačno se, prema njihovom mišljenju, privodi kraju scenario zapadnih moćnika da se Srbija svede u pretkumanovske granice.
U ovome napisu ne nameravamo da se bavimo (ne)opravdanošću pomenutih kritika, niti želimo da branimo pisce statuta. Prisustvo teorija zavere u političkom životu Srbije, takođe, ne zaslužuje da se ovom
prilikom njome bavimo. Umesto toga želimo da naglasimo da u slobodnom i demokratskom društvu građani mogu imati najrazličitija uverenja i političke fantazije. Neka od njih mogu biti plemenita, a neka, kao zavereničke fantazije, na primer, mogu biti duboko iracionalna i destruktivna. Neka od uverenja mogu doprinositi boljem funkcionisanju zajednice, a druga je dodatno opterećivati i stvarati duboke raskole.
U otvorenom društvu, dakle, ljudi mogu imati različita uverenja, pa tako i kada je autonomija Vojvodine u pitanju. Nije nepoznata činjenica da u Novom Sadu, na primer, postoje pojedinci i organizacije koje smatraju da Vojvodini «u državi srpskoj nikakva autonomija nije potrebna ». Na drugoj strani se nalaze oni koji smatraju da je autonomija potrebna i da su razlozi za njeno postojanje snažni i ubedljivi, a benefiti višestruki.
Pre nego se pozabavimo jednom vrstom nepopularne vojvođanske manjine, nepopularne stoga što Vojvodinu vidi kao državu, želimo da skrenemo pažnju i na jednu, po našem sudu, interesantnu činjenicu.
Brojni kritičari koji su se, u kritici nacrta vojvođanskog statuta, pozivali na ustav nikada predmetom svoje kritike nisu učinili i one koji bi, samo da su u prilici, rado ukinuli bilo kakvu vojvođansku autonomiju. Ma koliko da su autonomaši nezadovoljni ustavnim rešenjem, autonomija je ustavni koncept, pa bi barem neki od «ustavobranitelja» morali, u fusnoti, ako ne drugačije, da se pozabave ovim i ovakvim organizacijama. Zašto to ne čine, to je posebno pitanje. Moguće je da su, intimno, potpuno saglasni sa mišljenjem da Vojvodini nikakva autonomija nije potrebna. No, bez obzira na to kakav je odgovor po sredi, očito je da kritičari nacrta statuta teritorijalni integritet Srbije stavljaju iznad prirode poretka, pa to čini razumljivim pristrasni karakter njihove kritike.
Kada je o pristrasnosti reč, da na ovom mestu otklonimo i moguće nesporazume – od ljudi kojima je stalo do demokratskog poretka i vrednosti na kojima ovaj poredak počiva pristrasnost se i očekuje, i podrazumeva. A jedna od takvih, demokratskih vrednosti je i pravo građana da u javnosti izlažu svoja uverenja i da se za njih zalažu. To vredi kako za autonomaše, tako i za njihove ostrašćene protivnike. Naravno, pravo pojedinca ili grupe da izlaže svoja uverenja ne znači da će ostali članovi društva te ideje podržati, da će uzvratiti masovnom recepcijom i ovacijama. Ali, sve dok svoje ideje iznose na miran i civilizovan način, bez pretnji i upotrebe nasilja, njima mora biti omogućeno da zastupaju svoja uverenja. Uostalom, smisao slobode govora i uverenja i jeste u tome da se neistomišljenici i nepopularne manjine zaštite od demonizacije, medijskog linča i nasilja. Postoji niz primera koji na upečatljiv način ilustruju činjenicu da se smisao slobode govora i uverenja u Srbiji grubo izneverava.
No, da se vratimo gore pomenutoj nepopularnoj manjini čije su opake namere kritičari u bezbroj navrata do sada javno razobličili. Reč je, dakako, o vojvođanskim «indipendetistima», radikalnim autonomašima ili, kako ih kritičari politički identifikuju – secesionistima. Već činjenica da se neki od autonomaša identifikuju kao separatisti govori da i među autonomašima postoje podele i da ova grupacija nije ideološki homogena.
Grubo govoreći, među autonomašima je moguće identifikovati tri frakcije. Prvu bismo, uza sav odijum kojim je ovaj pojam opteretio bivši srbijanski premijer, mogli nazvati «legalistima». Ova autonomaška frakcija smatra da u pogledu sadržaja autonomije treba maksimalno iskoristiti sve mogućnosti koje pruža postojeći ustav. Drugu frakciju čine «kontraktualisti». Oni ne kriju svoje nezadovoljstvo ustavnim okvirom i ne propuštaju priliku da istaknu da su građani Vojvodine na referendumu ustavu rekli – NE! Zalažu se za novi istorijski dogovor kojim bi se Srbija ustrojila kao složena država koju bi činile dve federalne jedinice – Vojvodina i Srbija. Napokon, treću autonomašku frakciju čine «indipendentisti ». Po njihovom sudu autonomija Vojvodine, ne samo zbog uskraćivanja podrške, skandaloznog načina na koji je ustav donet i loših rešenja u njemu, više nema nikakvog smisla. Jedino rešenje na kome treba insistirati je – Vojvodina država. Koliko nam je poznato, ovu radikalnu autonomašku frakciju ne čini veliki broj pripadnika, niti su njihove ideje uobličene u vidu bilo kakvog programa. Vojvodina kao nezavisna država egzistira samo u vidu njihovih javnih izjava, govora i napisa. Naravno, i kao predmet političke osude i dramatičnih upozorenja da se Srbiji priprema scenario sličan onom na Kosovu. Ova vrsta dramatičnih upozorenja ne pojavljuje se u srbijanskoj javnosti prvi put, iako je, i to u više navrata, sasvim jasno rečeno da je svako poređenje Vojvodine sa Kosovom potpuno nebulozno.
Na Kosovu je, da podsetimo ponovo, postignuta univerzalna saglasnost političkih volja da je budućnost Kosova izvan Srbije. Među Albancima na Kosovu nije bilo ni jedne relevantne političke snage na koju bi se država Srbija mogla osloniti kako bi ovu, sada bivšu, pokrajinu zadržala unutar svojih granica. Sa Vojvodinom stvari stoje sasvim drugačije. Niti su politički akteri koji deluju u Vojvodini saglasni sa idejom Vojvodina država, niti ova ideja uživa bilo kakvu respektabilnu podršku među samim Vojvođanima. Kada pominjemo podršku podsetimo se da su Albanci uživali podršku nekih od najmoćnijih zapadnih zemalja, o čemu vojvođanski «indipendentisti» mogu samo da sanjaju. Uostalom, nedavno je Nenad Čanak, a njemu se često pripisuju separatističke namere, izjavio: «Mi ne možemo stvarati nezavisnu državu, ne samo zato što taj plan nema uporište, nego zato što je duboko štetan… Nama druga država ne treba, ali nam treba drugačija Srbija». Uzgred budi rečeno, kada bi se danas među autonomašima iznenada pojavio famozni Nikola Pašić, on bi Čanku i ljudima sličnim njemu poručio: «Srbin, ma gde bio, želi da se sajedini sa Srbijom i ne pita kakvo je unutrašnje uređenje».
No, ostavimo nakaradna Pašićeva shvatanja po strani. U jednoj stvari Čanak je duboko u pravu – potrebna nam je drugačija Srbija, ali ne samo nama koji živimo u Vojvodini, nego i građanima Srbije. Potrebna nam je i Srbija, i politička kultura, potpuno drugačija od one u čije ime nastupaju patriotski nadničari. Srbijanska politička kultura nije na nivou Španije, Britanije ili, recimo, Kanade. Iako su ove zemlje neuporedivo bolje uređene od Srbije i tamo postoje akteri koji se zalažu za otcepljenje. Dakle, čak i kada bi Srbija bila uređena kao pristojna liberalna i demokratska država, to ne znači da se u njoj ne bi pojavili pojedinci ili grupe koje smatraju da je za Vojvodinu najbolja solucija da svoju egzistenciju nastavi kao samostalna i nezavisna država. Uostalom, nije potrebno da decenijama čekamo na to da se Srbija politički upristoji i uredi, pa da se pojave oni koji smatraju da je pravo koje su stanovnici Vojvodine jednom davno iskoristili nepotrošivo i nezastarivo, da jednom doneta odluka može da se povuče i da politička obaveza prestaje nestankom saglasnosti.
Ma koliko malobrojni, vojvođanski «indipendentisti» su ovdašnja politička činjenica. Toga su svesni i njihovi kritičari i sada se postavlja pitanje – šta raditi sa njima? Primena represije ne dolazi u obzir, jer to dovodi u pitanje privrženost Srbije liberalnim vrednostima, u što srbijanska politička klasa nastoji da uveri svoje sumnjičave sagovornike iz EU i SAD. Nastaviti sa dosadašnjim napadima nije naročito produktivno, jer bi moglo, uz najavljenu reviziju predloga statuta, samo doprineti regrutovanju novih pristalica vojvođanske samostalnosti. Prihvatiti jednu vrstu dijaloga sa «indipendentistima» za srbijanske «suvereniste» je ponižavajuće. Pošto je u pitanju mala grupa ljudi, bez uticaja i moći, svaki eventualni dijalog sa njima je, ne samo ponižavajući, nego i potpuno deplasiran, izlišan i bespotreban. Pored toga, tim dijalogom bi ideja otcepljenja na neki način bila legitimizovana, a to je ono što na svaki mogući način treba izbeći. Pa čak i po cenu da se vlastita privrženost demokratskim vrednostima porekne. Nije važno, samo ako je nadnica dovoljno visoka i u čvrstoj valuti.
Ukoliko Srbija želi da bude ono što u ovom trenutku nije, dakle, ako želi da se ustroji kao liberalna i demokratska država, onda odgovor na prethodno pitanje nije težak. Vojvođanskim se «indipendentistima» mora omogućiti, ma koliko da su njihova politička ubeđenja fundamentalno različita od uverenja većine, da javno iznose svoje ideje i da se u kompeticiji sa suparničkim opcijama bore za podršku građana. Oni koji smatraju da je nezavisnost najoptimalno rešenje za Vojvodinu imaju sva prava, ponavljamo: imaju sva prava da tu nezavisnost i traže, ali i, kako stvari sada stoje, malo realnih izgleda je steknu.
Oni drugi, oni koje je gubitak Kosova, recimo, učinio osetljivim na pitanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, mogli bi, za promenu, umesto dosadašnjih napada postaviti i sebi, i svojim nalogodavcima, pitanje – nije li grubo izigravanje i ignorisanje vojvođanskih zahteva, između ostalog, doprinelo pojavi «indipendentista»? Njihov pozitivan odgovor na ovo pitanje, kao i naknadno, od strane srbijanske političke klase, udovoljavanje zahtevima za većim stepenom autonomije, neće dovesti do nestanka «radikalnih» autonomaša i njihovih ideja. Oni će, verujem, postojati i dalje. Ali ne više samo kao predmet kritika, optužbi i napada, nego i kao živi dokaz da je sloboda u ovoj zemlji izvrgnuta poruzi.
* Priloženo izlaganje u sažetom obliku objavljeno u listu „Danas”