„Na svakom koraku nam poništavaju zdrav razum.“
(Milica Rakić)
[nr]
Ono što nije uspelo u za vakta Slobodana Miloševića, ostvario je Nikolić-Vučićev režim: takozvani komandant, takozvane Jugoslovenske vojske u otadžbini (da li je to ona ista koja je neslavno kapitulirala 17.-og aprila 1941. godine?), vođa četničkih bandi, Dragoslav Draža Mihailović je rehabilitovan!!! Tako je Glavna Ideja ratova iz 90-ih godina XX veka, iz ratova „u kojima Srbija nije učestvovala“, ideja stvaranja „države u kojoj će živeti svi Srbi“, pravno odbranjena, utvrđena kao „neosporna sudska činjenica“ (presuda). Neću gubiti vreme da ulazim u kvazi-sudski postupak, zasnovan na Zakonu o rehabilitaciji (2011), drugi su o tome govorili i pisali i bolje i kvalifikovanije od mene. Taj je zakon Skupština Srbije donela na sličan način onome kako se u Srednjem veku planeta Zemlja proglašavala za centar Univerzuma, ili kada se svodila na ravnu ploču, znači, prebrojavanjem glasova, zasnovanih na političkoj trgovini i političkom marifetluku! Ovo mora da se zna jer suština slučaja rehabilitacije Draže M. nije u domenu prava!!! Pa, o čemu se zbilja radi? O, politici je reč, naravno!!! Više od 25 godina „višestranačkom i demokratskom“ Srbijom legitimno vlada politički narativ nemogućnosti življenja sa ostalom (Jugo)slovenskom braćom, jer „Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru“!(Dobrica Ćosić) Zato se moraju „iscrtati karte, da se vidi šta je čije“(Radovan Karadžić), a drugi se moraju dozvati pameti, jer moraju "bukove glave (da se) uvere da demokratija nije izmišljena da se potvrdi staro nasilje".(Milorad Ekmečić) Naravno, to znači da Srbija mora biti što veća (da ne kažem – Velika), vrlo slična viziji dr Stevana Moljevića, od 30.-og juna 1941. godine: Crna Gora, Istočna Hercegovina, Bosna, Severna Dalmacija, Južna Dalmacija, sa jadranskom obalom od Ploča do ispod Šibenika, srpski deo Like, Banije i Korduna, deo Zapadne Slavonije (Pakrac), deo Istočne Slavonije (Vukovar, Osijek, Vinkovci) i Baranja, dok bi Dubrovnik imao poseban status. Da li treba podsećati da je dosta dugo na bojištima 90-ih godina i bila takva situacija („u ratovima u kojim Srbija nije učestvovala“)? Da li treba podsećati da ovakva politička ideja „ide“ još od „Načertanija“(prva polovina XIX veka), stavova srpske vlade i Nikole Pašića na Versajskoj mirovnoj konferenciji, preko Srpskog kulturnog kluba Slobodana Jovanovića, da bi je pokušao ostvariti tokom II svetskog rata, već pomenuti Dragoslav Draža Mihailović, uz politikantsko sasluženje Dragiše Vasića i Živka Topalovića. Vojno poražena od strane partizanskog pokreta, ponajviše na Zelengori, u maju 1944. godine, politički odlukama II zasedanja AVNOJ-a, 1943. godine, diplomatski odlukom Kralja Petra II od 12.-og septembra 1944. godine, da se četnici stave pod komadu „heroja maršala Tita“, te odlukom Kraljevskog namesništva iz marta 1945. godine, kada se mandat za sastav KRALJEVSKE vlade daje maršalu Josipu Brozu Titu, ideja reastauracije monarhije, starog sistema organizacije vlasti, zasnovanog na prevlasti srpske buržoazije i daljeg insistiranja na neravnopravnosti naroda u Jugoslaviji, koju četnici nisu bili u stanju da sprovedu u toku rata, ostala je da se „kiseli“ tokom bivstvovanja II Jugoslavije, duboko sakrivena i potisnuta. Druga je Jugoslavija nastala na totalno drugačijem političkom obrascu – politika „bratstva i jedinstva“, država ravnopravnih naroda i njihovih država-republika, na harizmi i međunarodnom prestižu njenog vođe, Josipa Broza Tita, ponajviše kao istaknutog borca anti-hitlerovske koalicije, na radikalnom diskontinuitetu sa nedemokratskom politikom Kraljevine Jugoslavije u međuratnom periodu.
[nr]
Saveznici su jednostavno priznali Titovu efektivnu borbu protiv okupatora. Za vreme Drugog svetskog rata najvažnije je pitanje bilo ko se bori, dakle efikasnost otpora okupatorima i kvislinzima, a ne ko će kakve političke stavove zauzeti, posebno ne čekanje da se rat završi! To i jeste bio razlog da su u toj borbi Velika Britanija i SAD sarađivale sa Sovjetskim Savezom. Toga nije bio svestan Mihailović, ili još gore, nije hteo da prihvati tu činjenicu, koji je očekivao da će se zbog restauracije monarhije ili ciljeva njegovog vojno-političkog pokreta saveznici posvađati ili stati na njegovu stranu. Na terenu se ideja Draže Mihailovića već u prvom sudaru s realnošću izmetnula u taktiziranje, čekanje, opstrukciju i izbegavanje sukoba sa okupatorom, jer je njeno težište bilo zauzimanje pozicije za preuzimanje vlasti u oslobođenoj Jugoslaviji. A, takav stav je vojnički, pa onda i politički poražen.
[nr]
Kada se stvari postave u istorijski kontekst, pokazalo se da je ideja Komunističke partije Jugoslavije i njenog vođe Josipa Broza Tita bila dominantna, kada su narodima u Jugoslaviji tokom rata ponudili novi politički okvir, federaciju, gde će svako imati svoju naciju-državu, odnosno republiku, a što je bilo i u skladu s očuvanjem biološke supstance tih naroda – srpskog, hrvatskog, slovenačkog, muslimanskog, crnogorskog, … To je bila i politika afirmacije mladih nacija, koje su učešćem u borbi dokazale svoju nacionalnu i državnu zrelost, to je bila pobednička legura od koje se kasnije mogla praviti država ravnopravnih. Sigurno jača u odnosu na stav Draže Mihailovića da se prvo mora napraviti velika Srbija, kako su to koncipirali Dragiša Vasić i Stefan Moljević, pa će posle toga nastati „skraćena“ Hrvatska i Slovenija, i na kraju Jugoslavija, gde bi Srbija u stvari bila dve trećine nekadašnje zajedničke države (sa 2/3 BiH i više od trećine Hrvatske). Razložno je pitati, zašto uopšte praviti Jugoslaviju, ako se pravi tolika Srbija? S takvom idejom se nije moglo ići protiv prave jugoslovenske ideje. Ideje koja je od svojih ranih početaka inkorporirana u antifašizam.
[nr]
Ideje koje je, neuspešno, želeo da ostvari četnički pokret, čekale su u zasedi desetlećima i tražile su novoga izvršioca radova nacionalističkih stratega. Nije Slobodan Milošević našao njih, nego su one, posredstvom Memoranduma SANU, našle njega! Naravno, nije time njegova odgovornost zato manja, ali… Možda krene uskoro i proces njegove rehabilitacije? On kao partijski, birokratski aparatčik, našao se u situaciji koja predugo opterećuje „modernu, demokratsku i samostalnu“ Srbiju, sa patološko-fatalističkim scenarijom – izabere se osoba za predsednika Srbije, da bi se u vrlo kratkom periodu transformisala u „cara Dušana“, sa vizijom ostvarenja srednjovekovne moćne srpske carevine! Ako ne to, onda, bar, ostvarenje „Srbije i njene Jugoslavije“!(Vladimir Velmar-Janković) Jer, u skladu sa opštim mestom novije srpske političke paradigme – sve osim zatrpavanja crnih rupa svemira, nije zadatak srpskih političara. Priča koja se protegla tokom 1990-tih godina, o tzv. neistorijskim nacijama, zapravo se nastavlja na dražinovsko/vasićevsku/moljevićevsku četničku priču, da osim Srba, Hrvata i Slovenaca ne postoje druge nacije na prostoru države koju su hteli da rekonstruišu. I opet, kao i tokom II svetskog rata, ta ideja nije mogla pobediti u svom punom obliku, iako je brutalno, planski i u krvi razorila jugoslovensku državu, koja je u svojoj osnovi bila evropska ideja per se, državu ravnopravnih naroda i njihovih država, doprinela stvaranju većeg broja manje ili više satelitskih država, utirući put besprizornom antikomunizmu, sprdajući se sa idejom Jugoslavije, antifašizma, diskriminišući i uništavajući ogroman broj ljudi po nacionalnoj, verskoj i političkoj orijentaciji. I, da podsetimo, razorena je Jugoslavija, DRŽAVA U KOJOJ SU ŽIVELI SVI SRBI! Naravno, i svi Hrvati, i svi Slovenci, i svi Bošnjaci, i svi Makedonci, i svi Crnogorci, ali i mnoštvo Albanaca, Mađara, Jugoslovena, i mnogi drugi, kao Ljudi i Građani!
[nr]
Ratna opcija srpskog rukovodstva, zasnovana na planu srpskih intelektualaca, vojnički je i politički poražena 90-ih godina XX veka („u ratovima u kojim Srbija nije učestvovala“). Ova činjenica, mada uredno konstatovana, nije dovela do značajnijeg preispitivanja sopstvene uloge u svim događanjima od strane intelektualaca neposrednih učesnika u kreiranju ratne psihoze. Naprotiv, spremnost srpskih intelektualaca da govore o "istorijskim nužnostima", "biološkoj supstanci", "kolevci i duši", "najskupljoj srpskoj reči", "o realno ostvarenim ciljevima (koji će dovršiti buduće generacije)", nije se ugasila sa poimanjem (?) ogromnih ljudskih patnji i stradanja. Zadovoljstvom zbog raspada jugoslovenske državne zajednice, u kojoj su ovi narodi živeli sedamdeset godina, prikrivala se činjenica da je prethodna zajednička država u trenutku raspada još uvek imala znatne kapacitete za modernu i demokratsku transformaciju, kao retko, usuđujemo se reći, možda nijedna od zemalja istočne ili srednje Evrope. Umesto konkretnih političkih i intelektualnih napora i predloga za takvu transformaciju, koja je zahtevala više energije, znanja i stručnosti, kao i sposobnosti komuniciranja i razumevanja sa naprednim nacijama zapadne Evrope i sveta, srpska elita je izabrala pravac koji je njoj zadavao najmanje problema da ga teoretski definišu i ponude političarima za izvođenje – redefinisanje nacionalnih interesa, povezan sa razbijanjem optimalne državne zajednice za srpski narod – federalne Jugoslavije i stvaranje Velike Srbije.
[nr]
Šta imamo danas? Ideološki gledano taj rez još nije napravljen, i sadašnjom rehabilitacijom Dragoslava Mihailovića se zapravo opravdavaju ratno-huškačke 1990-te godine. Ako četnici i Draža nisu mogli da pobede od 1941. do 1945. godine na bojnom polju, našla se parlamentarna većina koja će to uraditi glasanjem! Naravno, istorija ne može da se pravi u parlamentu ili na sudu unazad. Ali, zato se pravi legitimitet i legalitet za nekakvu stranačku priču, između ostalih i onih koji sede u aktuelnoj vlasti, ili blizu skuta te iste vlasti! Što ona nema veze sa istinom, nebitno je u odnosu na politički profit! Danilo Kiš je pisao: „Kada se jedna laž ponavlja dugo, narod počinje da veruje“! I, „Gde svi lažu niko ne laže. Gde je sve laž ništa nije laž“. Naravno, u tu laž bi trebalo ubediti, recimo, Predraga Koraksića Koraksa i Mihaila Janketića, čije roditelje ubiše četnički „antifašisti“, ili malobrojne preživele iz sela Vranića, kojima presudi četnički Avalski korpus, i mnoge druge, za početak.
[nr]
Tokom 1941. godine, srpski se narod dobrano kolebao, dva puta su mu bila ponuđena – put obnove staroga stanja, put koji je vodio na Ravnu Goru, i put borbe za oslobođenje i novi i pravedniji život, put Užica. Tokom četiri teške i slavne godine ratovanja, srpski narod je, sledeći put Titovog Užica, upisao svoje ime u pobednike nad najvećim zlom u istoriji čovečanstva – fašizma i nacionalsocijalizma. Pitanje danas jeste, zašto taj narod dozvoljava da ga potomci domaćih izdajnika i saradnika okupatora vraćaju na put Ravne Gore, kolaboracionizma i najcrnjih ideologija? Put Srbije u XXI veku mora biti put Titovog Užica, ili Srbiji nema mesta u porodici evropskih, antifašističkih naroda.
[nr]
Ovako sam to rekao u razgovoru za novosadaski Dnevnik, 02.-og maja ove godine: „To suđenje (D. Mihailoviću, op. a.) uz sve prigovore je bilo zapravo preslikano suđenje ratnim zločincima i kvislinzima na Nirnberškom procesu, po tadašnjim pravnim pravilima i konvencijama. Neki ljudi toga nisu svesni. Želeći da dođu do nekog svog malog, parcijalnog dela istine, ne vide da zapravo traže reviziju sudskih procesa posle Drugog svetskog rata koji su vođeni širom Evrope. Očito se u ratu u kome su uništavane čitave etničke i religiozne grupe svet prvi put suočio s tolikom količinom zla i radilo se o tome da se osude takvi zločini na globalnom nivou. A danas kod nas pojedinci žele da „operu“ svoje pretke rehabilitovanjem cele kvislinške formacije i u tome ih vlast podržava. Koji legitimitet je imao Nedić? Ko ga je birao? Nemački komandant. On je spasio ljude, kažu. Zapravo, samo zahvaljujući partizanskom ustanku 1941. godine Nedić je bio sprečen da masovno šalje jedinice na teren, u Sovjetski savez. Za njega, Ljotića i Mihailovića je važniji bio sukob s komunistima nego s okupaturom.“
[nr]
Kralj Petar II je 02.-og marta 1945. godine imenovao za Kraljevske namesnike: dr Srđana Budisavljevića, dr Antu Mandića i inž. Dušan Serneca i potpisao ukaz o prenošenju Kraljevske vlasti. 06.-og marta namesništvo je dalo mandat za sastav vlade Josipu Brozu Titu, koji ju je 07.-og marat marta 1945.godine sastavio u sledećem sastavu – predsednik vlade i ministar narodne odbrane, maršal Josip Broz Tito; potpredsednik vlade, dr Milan Grol; potpredsednik vlade i ministar za Konstituantu, Eduard Kardelj; ministar inostranih poslova, dr Ivan Šubašić; ministar bez portfelja, dr Josip Smodlaka; ministar unutrašnjih poslova, Vlado Zečević; ministar pravosuđa, Frane Frol; ministar prosvete, Vladimir Ribnikar; ministar finansija, Sreten Žujović; ministar bez portfelja, dr Juraj Šutej; ministar saobraćaja, Todor Vujasinović; ministar industrije, Andrija Hebrang; ministar trgovine i snabdevanja, inž. Nikola Petrović; ministar poljoprivrede, dr Vasa Čubrilović; ministar šumarstva, Sulejman Filipović; ministar rudarstva, Gane Andrejev; ministar kolonizacije, Sreten Vukosavljević; ministar socijalne politike, dr Anton Kržišnik; ministar narodnog zdravlja, dr Zlatan Sremec; ministar pošta, telegrafa i telefona, dr. Drago Marušić; ministar građevina, dr Rade Pribićević; ministar informacija, Sava Kosanović; ministar za Srbiju, Jaša Prodanović; ministar za Hrvatsku, dr Pavle Gregorić; ministar za Sloveniju, Eduard Kocbek; ministar za Bosnu i Hercegovinu, Rodoljub Čolaković; ministar za Makedoniju, Risto Džunov; ministar za Crnu Goru, Milovan Đilas.
[nr]
1. Redovni profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić iz Novog Sada, Univerziteta Union iz Beograda. Predsednik Vojvođanske politikološke asocijacije (VPA). E-mail: vpans2010@gmail.com.
[nr]
2. Ovako sam to rekao u razgovoru za novosadaski Dnevnik, 02.-og maja ove godine: „To suđenje (D. Mihailoviću, op. a.) uz sve prigovore je bilo zapravo preslikano suđenje ratnim zločincima i kvislinzima na Nirnberškom procesu, po tadašnjim pravnim pravilima i konvencijama. Neki ljudi toga nisu svesni. Želeći da dođu do nekog svog malog, parcijalnog dela istine, ne vide da zapravo traže reviziju sudskih procesa posle Drugog svetskog rata koji su vođeni širom Evrope. Očito se u ratu u kome su uništavane čitave etničke i religiozne grupe svet prvi put suočio s tolikom količinom zla i radilo se o tome da se osude takvi zločini na globalnom nivou. A danas kod nas pojedinci žele da „operu“ svoje pretke rehabilitovanjem cele kvislinške formacije i u tome ih vlast podržava. Koji legitimitet je imao Nedić? Ko ga je birao? Nemački komandant. On je spasio ljude, kažu. Zapravo, samo zahvaljujući partizanskom ustanku 1941. godine Nedić je bio sprečen da masovno šalje jedinice na teren, u Sovjetski savez. Za njega, Ljotića i Mihailovića je važniji bio sukob s komunistima nego s okupaturom.“
[nr]
3. Glavni savetnici Nikole Pašića su bili Jovan Cvijić i Slobodan Jovanović.
[nr]
4. Na II zasedanju AVNOJ-a komunisti inaugurišu ideju federacije ravnopravnih naroda i njihovih republika, udruženih u Jugoslaviju! Glavne odluke na Drugom zasedanju su:
- AVNOJ se konstituiše u zakonodavno i izvršno predstavničko telo, kao vrhovni predstavnik naroda i uspostavlja se Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), narodna vlada, putem kojeg AVNOJ ostvaruje izvršnu funkciju.
- Zabranjuje se izbegličkoj vladi povratak u zemlju; oduzimaju joj se sva prava zakonite vlade Jugoslavije; zabranjuje se povratak u zemlju kralja Petra II do završetka rata, kada će narod odlučiti hoće li republiku ili monarhiju.
- Preispitaće se bbaveze koje su u ime Jugoslavije sklopile izbegličke „vlade“, u cilju njihovog poništenja ili ponovnog sklapanja; ne priznaju se međunarodni ugovori i obaveze koje bi ubuduće u inostranstvu eventualno sklopila izbeglička„vlada“.
- Jugoslavija se ima izgraditi na demokratskom principu kao državna zajednica ravnopravnih naroda.
[nr]
5. Kralj Petar II je 02.-og marta 1945. godine imenovao za Kraljevske namesnike: dr Srđana Budisavljevića, dr Antu Mandića i inž. Dušan Serneca i potpisao ukaz o prenošenju Kraljevske vlasti. 06.-og marta namesništvo je dalo mandat za sastav vlade Josipu Brozu Titu, koji ju je 07.-og marat marta 1945.godine sastavio u sledećem sastavu – predsednik vlade i ministar narodne odbrane, maršal Josip Broz Tito; potpredsednik vlade, dr Milan Grol; potpredsednik vlade i ministar za Konstituantu, Eduard Kardelj; ministar inostranih poslova, dr Ivan Šubašić; ministar bez portfelja, dr Josip Smodlaka; ministar unutrašnjih poslova, Vlado Zečević; ministar pravosuđa, Frane Frol; ministar prosvete, Vladimir Ribnikar; ministar finansija, Sreten Žujović; ministar bez portfelja, dr Juraj Šutej; ministar saobraćaja, Todor Vujasinović; ministar industrije, Andrija Hebrang; ministar trgovine i snabdevanja, inž. Nikola Petrović; ministar poljoprivrede, dr Vasa Čubrilović; ministar šumarstva, Sulejman Filipović; ministar rudarstva, Gane Andrejev; ministar kolonizacije, Sreten Vukosavljević; ministar socijalne politike, dr Anton Kržišnik; ministar narodnog zdravlja, dr Zlatan Sremec; ministar pošta, telegrafa i telefona, dr. Drago Marušić; ministar građevina, dr Rade Pribićević; ministar informacija, Sava Kosanović; ministar za Srbiju, Jaša Prodanović; ministar za Hrvatsku, dr Pavle Gregorić; ministar za Sloveniju, Eduard Kocbek; ministar za Bosnu i Hercegovinu, Rodoljub Čolaković; ministar za Makedoniju, Risto Džunov; ministar za Crnu Goru, Milovan Đilas.
[nr]
6. Čitava plejada srpskih lidera u višestranačju: Milošević, Koštunica, Tadić, Nikolić/Vučić.
[nr]
7. Pripovetka „Simon Čudotvorac“ iz „Enciklopedije mrtvih“, Beograd, 2011. godine.
[nr]
Literatura:
[nr]
2013. Antifašizam, AVNOJ, Autonomija (Zbornik), Novi Sad
D. Radosavljević. 2001. Elite i transformacija, Novi Sad
2013. Srpski intelektualci i razbijanje Jugoslavije, u: Antifašizam, AVNOJ, Autonomija (Zbornik), Novi Sad
2014. “’Bijes prljavih ruku’ – Fašizam nekad i sad“, u: „Konfrencija 70 godina od Holokausta u Subotici, Subotica