Gospodin Živan Berisavljević pripada onom uskom krugu političara iz “staromodnog” vremena koji, uprkos tome, ne posustaje u modernom shvatanju politike i koji “iznenađuje” idejama modernog organizovanja savremene države i političke zajednice.
Njegove političke ideje oštro se suprotstavljaju petrificiranim političkim shvatanjima koja su u današnjoj Srbiji i Vojvodini, nažalost, vladajuća i institucionalno etablirana.
Berisavljević je “enfant terrible” uvek spreman za dijalog, i valjda zbog toga “otvoren” za one ideje i poglede koje korespondiraju modernim shvatanjima pravnog i političkog projekta države u kjojoj živimo, a koja niti je po našoj meri, niti odgovara težini grehova koje smo napravili u našoj političkoj prošlosti.
Šteta je što taj tolerantni dijalog Berisavljevića ne “prepoznaju” i koriste ne samo njegovi politički neistomišljenici već i politički “sličnomišljenici”. Jer politički dijalog ne uslovljava obaveznu promenu “pogleda na svet”, ali barem oživljava jezik politike i pluralizma mišljenja kojim smo ovde odavno “zaboravili” da se služimo…
E upravo zbog toga, što to i tako mislim o g. Berisavljeviću starom političaru večito “novog kova”, i što mislim da je Vojvođanski klub, bio i sada je, “negovateljica” razgovora i političkog pluralizma ideja, neutihnuli “indipendistički glas Vojvodine i Vojvođanski glas”, upravo tu sam, prvi put izneo svoju ideju, svoje viđenje, svoj koncept političkog statusa Vojvodine – DRŽAVE VOJVODINE! Verujem, i tada, kao i sada, u status Vojvodine koja će imati obeležja državnosti, što bi moglo da se valorizuje samo u nekoj ozbiljnoj temeljnoj ustavnoj i političkoj reformi Srbije! Jer ova Srbija nije u stanju ništa da valorizuje, ova Srbija urušava nezadrživo sopstveni državni status, ona nema izglednu političku budućnost, fizionomiju i civilizacijski identitet.
To što sam tada rekao, sada ću u kontekstu osvrta na Berisavljevićev pledoaje za Vojvodinu ponoviti. Uzgred, tada sam u Vojvođanskom klubu, naročito kod Ž. Berisavljevića, Đ. Subotića i S. Lazića, naišao na “legitimitet” moje ideje. (Nije istina baš mnogo pristalica, ali su vredni)!
Da dodam i ovo: iskreno mi je žao što nisam bio na tribini kada je govorio Ž. Berisavljević. Razlozi: bolest, zdravstvene teškoće sa moje strane (ako to može poslužiti kao opravdanje).
Dakle, da sam prisustvovao tribini g. Berisavljevića sa temom: Ustavne reforme države – uslov rešavanja Vojvođanskog pitanja u Vojvođanskom klubu, naglasio bih, osvrtom na njegovo izlaganje, nekoliko “stvari”…
Ali da krenem redom.
Najpre, bliska mi je odvažna ideja g. Berisavljevića o “dve istorijske pokrajine i dva konstitutivna entiteta – federalna Republika Srbija i federalna Pokrajina Vojvodina” koje “voljom svojih građana i građanki i naroda i nacionalnih zajednica, a koji na njihovim teritorijama vekovima žive prethodno, u skladu sa Poveljom” na ravnopravnim osnovama se ujedinjuju u zajedničku, međunarodno priznatu državu – Saveznu Republiku Srbiju”. Prihvatljiva mi je i konstatacija g. Berisavljevića da su članice SRS (Savezne Republike Srbije – Vojvodina i Srbija) “samokonstituisane u autonomne federalne
entitete”. Takođe mislim da razumem i sve istorijske, geografske i civilizacijske argumente koje on navodi a koji ukazuju kako na (gotovo nepremostivu) razliku između “ova dva entiteta” ali, hajde, tako i na opravdanost njihovog ustavnog ujedinjenja…
Ali upravo tu sam zatečen jednim iracionalnim političkim pragmatizmom. Naime, zatečen sam ambicijom ove ideje koja ide i dalje od ujedinjenja ove dve pokrajine.
Šta je to “dalje od ujedinjenja”?
Da je “u opisu posla” Vojvodine, a na osnovu zajedničke “Povelje” da ustavno uređuje i onaj drugi entitet – uslovno ga nazivam “Donju Srbiju”. (Iskreno, prva asocijacija mi je da se iz naziva Savezna Republika Srbija nazire semantička i faktička diferencijacija na “Gornju Srbiju i “Do/l/nju Srbiju”.)
“Do(l)nju Srbiju” niko, ni kroz prošlost ni u sadašnjici nije mogao da uredi…
Neka “Donju Srbiju” uređuje Palma (nisam rekao Palme) i Palmoidi, v/Vuci i j/Janjići, a Vojvodinu – neka uređuju ovdašnji i Vojvođani.
Vi dobro znate kako je teško, ponekad i nemoguće, sačuvati stečeno – kao što je to bila državnost Vojvodine iz 1974.godine.
Jer g. Berisavljeviću Vi ste ipak iz onog filma kada je ustavnu autonomiju Vojvodine “Dolnja Srbija” šišala na nulu kako je htela, a Vi, iako ste bili “na vlasti” to niste, ko zna zašto, ni sprečili ni predupredili…
Dakle, samo to ako se ostvari, da “Vojvodina postane samokonstituisani federalni entitet” razlog je više da “gleda svoje i Evropske poslove”, da se svim svojim multietničkim, prirodnim i ljudskim, fizičkim i mentalnim kapacitetima (Vojvodina) okrene sebi i Evropi a ne da se bavi političkom istorijom Srbije, traumama ustavne prošlosti Srbije, mitološkim reliktima Srbije i Pravoslavnom crkvom Srbije!
I da se tu nadovežem na onu svoju davno izrečenu ideju, saopštenu na Trećoj konvenciji i kasnije u štampi i u Vojvođanskom klubu:
Vojvodina treba da bude država i može opstajati samo kao država!
Vojvodina treba da ima svoj Ustav.
Zašto?
Zato što Vojvodina faktički jeste država, Vojvodina je bila država i Vojvodina istorijski vodi poreklo iz države K. und K. (Vojvodina nije “tikva bez korena”).
Njen najviši pravni i politički akt može biti samo Ustav!
(To faktičko stanje državnosti Vojvodine potrebno je da se ustavno valorizuje)!
Ustav Vojvodine treba da korespondira sa XXI vekom!
Ustav Vojvodine treba da sadrži:
– katalog modernih ljudskih i manjinskih prava;
– garantovane zakonodavne, izvršne, sudske i finansijske nadležnosti Vojvodine;
– posedovni list Vojvodine.
Ja se ne upuštam (za razliku od g. Berisavljevića) u problematiku “ustavnog disciplinovanja” Srbije niti u mitologiju “ustavnog patriotizma” Srbije!
To neka ostane unutrašnja stvar “Donje Srbije” a oni koji su geografski “gore” neka se bave sobom i evropskim identitetom Vojvodine!
Tako sam ja razumeo g. Berisavljevića!
Druga stvar na koju me je g. Berisavljević podstakao da je glasno izgovorim je inspirisana njegovim referatom ali u “upitnom” kontekstu!
Evo o čemu je reč!
Uprkos činjenici da Srbija ”vekovima” nije u stanju da napravi čestit ustav, rasprave takve prirode isključivo idu u smeru pravljenja ustava Srbije kao nekog “celovitog”, kodifikovanog ustava, kao “večitog” ustava, kao formalne “pra norme” Srbije iz koje po Kelzenovom obrascu sve dalje proističe, pa i sam naš (pravni) život…
Ustavna istorija i sam život pokazuju da Srbija nije u stanju da napravi jedan takav pravni i politički akt!
I teško da će to moći!
Je l tako?
Svi ustavi u Srbiji padali su pre ili kasnije, ustvari padali su više “pre” nego “kasnije”!
Je l tako?
Da zaključim:
Srbija očevidno nije u stanju da napravi “ustav trezor”, dakle takav ustav u koji bi bile za jedno duže vreme “zaključane” određene vrednosti zajednice.
Te vrednosti ne bi svakodnevno bile dovođene u pitanje.
Oko tih vrednosti bio bi postignut politički konsenzus!
Ove vrednosti, dakle, ne bi svakog dana izlazile na političku pijacu!
I oko njih ne bi bilo cenkanja političkih subjekata.
Takav ustav garantovao bi stabilnost političke zajednice na duže staze.
Takav ustav omogućavao političku i pravnu sigurnost!
To Srbija ne može, to Srbija nije u stanju da uradi!
Ostavimo sada po strani razloge zbog čega to nije moguće!
Šta bi Srbija možda mogla uraditi u vezi sa ustavnom reformom?
Da se odrekne pravljenja ustava kao jedinstvenog, kodifikovanog akta.
Ne može Sizif da izgura kamen do vrha brda!
Pa ni Velika Britanija nema Ustav kao jedinstven kodifikovani akt.
A kakva raskošna imperija, a kakva “vladavina prava”
Dakle, Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske je bolje ustavno uređena država od Srbije. To Vi dobro znate! I Vi ćete se oko toga samnom složiti.
Pa šta Srbija u tom kontekstu uopšte može?
Mislim da bi Srbija mogla pribeći taktici “malih koraka”.
Šta to znači?
Da prvo napravi, naprimer, Magna Chartu o osnovnim principima zajednice koja će se zvati tako i tako…
Pa da napravi Magna Chartu modernih ljudskih i manjinskih prava…
Pa da napravi Magna chartu o teritorijalnoj uređenosti u kojem bi Vojvodina imala garantovanu državnost kao što bi ostatak Srbije imao državnost…
Pa da napravi Magna Chartu u nekom ujedinjenju bez dovođenja u pitanje “konstitutivno ostvarenu državnost” oba entiteta …
I tako redom i da sve to što se Magna Chartom dobije “pečat trajnosti” i političke održivosti…
Kako Vam se čini ovaj kontekst postepenog konstitucionalizma?
S poštovanjem,
r.s.