Upoznao sam Žiku Berisavljevića kada je, kao ministar za prosvetu I kulturu Srbije došao u dvodnevnu posetu Sremskoj Mitrovici, družili smo se dva dana i jednu noć. Drugi put sam ga sreo posle desetak godina na letovanju u Baškim Vodama kada se on vratio iz Londona i u blizini letovao. Počeli smo ozbiljno da sarađujemo kada sam 1982. godine došao u Izvršno veće Vojvodine za predsednika Pokrajinskog komiteta za obrazovanje i kulturu, a Žika je u Predsedništvu PK SKV bio zadužen za te oblasti, a nije nepoznato je da je partija pomno pratila stanje u tim delatnostima a Žiku je “bio glas” da je oštar kritičar. Za divno čudo mi smo imali vrlo dobru i konstruktivnu saradnju, bilo je to vreme kada smo mi u Vojvodini donosili zakone u tim oblastima, donosili nastavne programe i planove, razvijali Univerzitet, a on je bio i predsednik Saveta Univerziteta, tada smo gradili nove studentske domove, škole širom Vojvodine, izgradili nekoliko pozorišta, više domova kulture, muzeje, arhive. Istina, bila je tada i “Golubnjača” i “Veliki transport”, ali smo časno i to preživeli. Prvi put sam se ozbiljno naljutio na njega, a nikada mu to nisam rekao, kada smo došli na sednicu Pokrajinskog komiteta SKV na kome se smenjivalo rukovodstvo, pod pritiskom mase iz Bačke palanke i iz čitave Srbije, a ja, da se ne vidim pred kamerama, “hrabro” seo u poslednji red u velikoj sali Skupštine SAPV i kada sam čuo moje ime da se predlaže za radno predsedništvo, meni su se noge odsekle, jedva sam se dovukao i popeo za sto, a sve kamere su bile uperene u nas, cela Jugoslavija nas je gledala, posle su mi neki pričali da smo bili preplašeni i izgubljeni . Već tada sam znao da me je Žika predložio za to “počasno” mesto, a kada sam pri kraju sednice imenovan u radnu grupu, uz Iliju Ćosića, Boška Kovačevića, Branimira Brkljača i još neke ,” kao nekompromitovane “članove PK, da privremeno organizujemo rad u PK i pripremimo obnovu i izbor novog Predsedništva i drugih organa PK, znao sam da sam “žrtvovan”, ali da iz te kože ne mogu pobeći.
Pošto smo u narednom period imali zajedničku sudbinu, partijski diferencirani, ostali bez posla i bili pod “kaznom” da niko ne sme da nas primi u radni odnos, a mi imali tek nešto više od 50 godina, on je otišao u samostalne preduzetnike, a ja se nekako ubacio u “Sacen” koji je tada poslovao kao GG preduzeće i na taj način smo našli iznuđeni put za preživljavanje. Tako sam stekao “privilegiju” da u periodu od „Jogurt revolucije“ do danas budem jedan od nekolicine najbližih Žikinih saradnika u aktivnostima vezanih za organizovanje otpora beskrupuloznom nasrtaju miloševićevskih snaga na Vojvodinu i njenu autonomiju. Zajednički smo, naravno uz njegovo vođstvo, stvarali političku stranku, SDFV, Uniju socijalista, odnosno SDPV, aktivno smo učestvovali u radu Vojvođanskog kluba i Vojvođanskog pokreta, bili u VDO, docnije pripremali i organizovali Vojvođanske konvencije, učestvovali u osnivanju Društva za borbu o NOB u i Jugoslaviji, a posle i Saveza antifašista Srbije i u njima aktivno radili. Nije lako raditi sa Žikom, uvek je zahtevan, ima mnoštvo ideja, inicijativa, predloga za akciju, za reagovanje, za pisanje saopštenja, za nastupanje u medijima. Većina nas nije mogla uspešno da prati tu dinamiku, ali je onda on preuzimao najveći deo posla na sebe, noću je dopunjavao i preuređivao pa su se poslovi završavali i zadaci izvršavali. Često su tekstovi koje smo mi kao nosioci posla pisali na kraju, kao završni dokumenat imali više dopunjenog, njegovog, nego osnovnog teksta; imao je ogromnu energiju, nije se štedeo.
Uz Slobodana Budakova i Stanimira Lazića, Žika je jedan od najistaknutijih, najdoslednijih i najborbenijih organizatora i učesnika u osmišljavanju poteza i akcija u suprotstavljanju nacionalističkim strankama i partijama koje su skoro sve, listom, u tom pogledu bile jedinstvene u borbi protiv interesa Vojvodine i njene autonomije. U toj aktivnosti naši doajeni najviše snage i napora su ulagali u objedinjavanje vojvođanskih političkih snaga u beskompromisnoj zajedničkoj borbi za fundamentalne vojvođanske interese. Bilo je tu više pokušaja devedesetih, godina, a i posle, o zajedničkom nastupu svih vojvođanskih politićkih snaga na izborima, ali tu je uvek dolazilo do izneveravanja pojedinaca i nekih vojvođanskih političkih partija koji su pogodbama, šićardžijski zadovoljavali svoje lične i stranačke interese i na taj način nanosili ogromnu štetu opštim vojvođanskim interesima. Žika je bio i ostao najdoslediji kritičar takvog ponašanja i još uvek nastavlja da, kroz aktivnosti Političkog veća IV vojvođanske konvencije traga za putevima kako da se Vojvođani ujedine i na izborima ostvare rezultat koji bi im omogućio da o svojoj sudbini i interesima suvereno odlučuju.
Na kraju, Žika je imao bezbroj istupanja, intervjua, objavljenih priloga na temu Vojvodine i njene političke borbe za punu autonomiju i to zaslužuje da bude objavljeno. Dalje, njegov profesionalni i radni vek bogat je sadržajima i događanjima od šireg značaja, on ima brdo građe, šteta je da to propadne, i to bi bilo dobro da bude objavljeno. Znam da nešto piše, ali ne znam dokle je stigao i šta namerava, ipak mu preporučujem da ubrza, mada ima primera da su pojedinci i posle navršenih 80 godina objavili kapitalna dela, želeo bih da i Žika to ostvari.
U Novom Sadu, 30.10.2015.
Bata Radaković