Promenom mentaliteta menja se i identitet
Za sve iskustveno odrasle ljude Kosovo je otišlo iz Srbije. Halabuka koja se sistematski održava u Srbiji nije zbog Kosova. Ona je zbog Vojvodine. Srbijanski centralisti i unitaristi nalaze se u poziciji onog kuma koji je hvalio domaćinov kupus ali je nabadao meso. Izgubljenom Kosovu velikodušno se nudi suštinska autonomija. Vojvodini, boljem detetu, staratelji u Beogradu nude uskršnje jaje od statuta, i za njega još nisu sigurni da li će ga dati, a i ono je samo ljuska, bez belanceta i žumanceta. Belance i žumance trebaće onom detetu staratelja koje je nešto zaostalo u razvoju a od njega treba da bude gazda, pa dok ne ojača. Vojvodini, kao naprednijem detetu, ne treba ni mentalitet, ni identitet. Dovoljna je geografija, u kojoj se većina centralista i unitarista i ne snalazi, pa ne zna da li je Novi Sad u Vojvodini, ili je Vojvodina u Novom Sadu. Ali da novci iz Vojvodine treba da stoje kod seoskog kmeta a on će ih, preteći kmetovskim štapom, najbolje znati kome ih dati, to u Beogradu jako dobro znaju.
Ima u ovoj sumornoj priči i poneka tanka uteha. Na primer, ako u Beogradu ne prođe ni ovaj patuljasti statut Vojvodine, a od 1988. do danas ni jedna inicijativa iz Vojvodine nije prošla u Beogradu, možda će da naraste potrebna kritična masa osvešćenih Vojvođana koji će smoći snage da kažu Beogradu hvala na takvom starateljstvu. Svoju kuću da uredimo umemo i sami. Da bismo bili svoji na svome zaista je potrebno ustavno redefinisati položaj Vojvodine, a pre toga treba reći:
1. Da je u Vojvodini poslednjih šezdeset godina sistematski i planski promenjen etnički sastav stanovništva: isterano je 500.000 Nemaca, a naseljeno 500.000 izbeglica. Istina, ljudi imaju pravo da sklone glavu, ali nemaju pravo da nameću svoj sistem vrednosti kao vladajući najpatriotskiji i od kuće u koju su došli da prave svoje izgubljene zavičaje.
2. Šta je danas Vojvodina i šta je vojvođanski identitet u naučnoj javnosti više se i ne može govoriti: institucije koje su se time bavile su uništene ili marginalizovane, čak ni doktorske disertacije koje afirmišu Vojvodinu nisu poželjne, ukoliko ne dokazuju da je autonomija nepotrebna. Jedan mladi istoričar nedavno je dokazivao da su i nakon 1918. nakon priključenja Vojvodine Srbiji Vojvođani Beogradu, svojoj matici i navodnoj izbaviteljki, plaćali veće poreze nego oni iz centralne Srbije; jesu gunđali, ali su plaćali, pa će plaćati i danas i doveka. Kao da u Vojvodini žive samo manjine, potencijalni trojanski konji susednih država, kako ih nazivaju čitanke iz Rankovićevih vremena; kao da u Vojvodini ne žive tri četvrtine Srba, prema kojima se isto tako nemarni staratelji odnose kao da su nacionalne nesrpske manjine. A manjine u Vojvodini su u stvari najevropskiji deo stanovništva, uz to i lojalnije državi Srbiji nego što to obnevideli staratelji u Beogradu žele da priznaju.
3. Od manjina se očekuje da se ne mešaju u srpske državne poslove, kao da je glupost manja ukoliko je iz srpske glave, a i pamet je manja čim je iz manjinske glave.
4. Jeste se zapitali zašto Dunđerski nije hteo da kroči u Beograd, a dobro se osećao u Pešti; da nije možda bio Mađar!
5. Jeste li se zapitali zašto dete odraslo na vojvođanskoj sisi ujeda majku za sisu; prepoznajete li možda u tom detetu akademike iz ogranka SANU u Novom Sadu!
Mi moramo jasno reći da Vojvodina jeste geografija, jeste mentalitet u Cvijićevom smislu, ali je i identitet, srednjeevropski regionalni identitet. Gradio ga je rad vekova i to biće moramo sačuvati, inače nismo biljke, nego zaperci.
Ali mi smo pre svega svesni ljudi koji sebi treba da vrate oduzetu dušu i dostojanstvo. Kako,
Redefinisanjem položaja Vojvodine unutar Srbije, ukoliko je moguće. Ukoliko nije šta nam je činiti zaključite sami.